By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena.Naruči voće
Sa Radojem sam provela četrdeset jednu godinu. Bio je zidar, čovek teških ruku i malo reči. Za sve te godine nije mi napisao ni čestitku. Kad bi trebalo nešto potpisati u opštini ili pročitati u banci, gurnuo bi papir meni: „Ti to bolje vidiš, mene oči izdaju.“
Navikla sam. Ja sam čitala račune, uputstva za lekove, pisma od dece iz Nemačke. On je zidao kuće drugima i ćutao.
Poslednja noć
Umro je u aprilu, kod kuće, kako je i hteo. Poslednje noći bio je priseban. Držala sam ga za ruku, a on je gledao kroz prozor u dvorište, u staru trešnju koju smo posadili one godine kad smo se uzeli.
„Milka“, rekao je, „ispod trešnje, sa strane prema šupi, zakopao sam nešto. Osamdeset sedme. Ima ploča od kamena, pa ispod.“
Pitala sam šta. Odmahnuo je glavom.Kupi kalendar
„Iskopaj tek kad me sahraniš. Ne pre. I nemoj da se ljutiš.“
To su mu bile skoro poslednje reči. „Nemoj da se ljutiš.“
Sedam dana
Sedam dana sam gledala u tu trešnju i mislila sve što žena može da pomisli. Četrdeset jedna godina, a on nešto krije pod zemljom. Pare? Tuđa pisma? Neku ženu, neko dete, neki greh iz mladosti?
Sin je hteo da kopa on. Nisam dala. Ako je moj muž nešto sakrio od mene, ja ću to prva da vidim.
Osmog dana, u zoru, uzela sam ašov.
Kamena ploča
Ploča je bila tamo gde je rekao, pod busenom. Ispod nje, na dva pedlja dubine, limena kutija od keksa, umotana u najlon i voštano platno, uredno, zidarski.
Zemlja oko nje nije bila zbijena kao zemlja koja stoji četrdeset godina. Bila je rastresita. Tu je neko kopao često.Čitaj bestselere
Otvorila sam kutiju na pragu šupe.
Unutra su bile koverte. Na svakoj godina, ispisana olovkom. 1987, 1988, 1989… sve do prošle. Trideset devet koverata, složenih po redu.
Prva koverta
Otvorila sam onu iz 1987. Unutra je bio list iz školske sveske, na linije. Na njemu, velikim, krivim, štampanim slovima, kakvim pišu deca u prvom razredu:
Откријте још
Pronađi stan
Kupite teleskop
Pitaj advokata
MILKA JA TE VOLIM. RADOJE.
I ispod, sitnije, sa jednim precrtanim slovom:
OVO SAM SAM NAPISAO.
Sedela sam na pragu i nisam razumela. A onda sam razumela sve odjednom, i uhvatila me je takva tuga i takav stid da nisam mogla da dišem.
Moj muž nije imao slabe oči. Moj muž nije znao da čita i piše.
Trideset devet pisama
Te godine, osamdeset sedme, naša ćerka je pošla u prvi razred. Sećam se da je Radoje svake večeri sedeo pored nje dok radi domaći. Mislila sam da je čuva. On je učio sa njom, slovo po slovo, krijući se iza njenog bukvara.Poseti Hram
U pismu iz 1988. slova su već manja: „Sada znam i pisana. Sramota me da ti kažem da nisam znao. Udala si se za čoveka koji je potpisivao krstom.“
Iz 1995: „Danas sam u banci sam pročitao ugovor. Ti si stajala pored i nisi znala da ga čitam. Bilo mi je kao da sam sazidao crkvu.“
Iz 2004: „Pročitao sam knjigu, celu. Onu tvoju sa police, o Ani. Tužna je. Nisam smeo da ti kažem da sam plakao.“
Svake godine, na našu godišnjicu, napisao bi jedno pismo, otkopao kutiju i spustio ga unutra. Trideset devet godina. Ja sam mislila da okopava trešnju.
Poslednje pismo
Poslednja koverta bila je od prošle jeseni, kada je već znao.
„Milka, sad ćeš da saznaš i da se ljutiš što ti nisam rekao. Nisam smeo. Ti si završila školu, ja nisam nijedan razred. Bojao sam se da ćeš me gledati drugačije. Posle je prošlo previše godina, pa je bilo sramota i što krijem. Sve što nisam umeo da ti kažem ustima, tu je. Čitaj polako, jedno dnevno, da ti potraje. Ja sam ih pisao četrdeset godina, nemoj da ih pročitaš za jedno popodne.“Uči anatomiju
Jedno dnevno
Poslušala sam ga. Čitam jedno dnevno, uveče, pod trešnjom. Danas sam stigla do 2011.
Ne ljutim se. Ljutim se samo na sebe, što četrdeset jednu godinu nisam primetila da čovek pored mene svako veče gleda u novine malo predugo, i da mu se usne miču.
Unuka me je pitala zašto plačem nad starim papirima. Rekla sam joj da je to od deke. Da mi je pisao.
„Pa deda nije voleo da piše“, rekla je.
„Voleo je“, kažem. „Samo je mnogo vežbao.“
