By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena.
Usvojena sam kao beba od tri nedelje. To znam oduvek, roditelji mi nikada nisu lagali. Od žene koja me je rodila ostala mi je samo jedna stvar: mala, rukom pletena plava čarapica, koju su mi dali uz papire. Jedna. Druge nije bilo.
Čuvam je u kutiji sa pasošem i krštenicom. Nisam nikada tražila tu ženu. Mislila sam da nema šta da joj kažem.Nauči Hrišćanstvo
Oglas
Kada je moj sin napunio osam meseci, morala sam nazad na posao. Dali smo oglas za dadilju. Javilo se jedanaest žena. Dvanaesta je došla nenajavljena, sa preporukama iz dve porodice i rukama koje su znale kako se drži beba.
Zvala se Ružica, pedeset dve godine. Rekla je da stanuje blizu i da joj nije važna plata, nego „da dete bude mirno“. Uzeli smo je isto veče.
Bila je savršena. Dolazila je deset minuta ranije, odlazila kad je zamolim. Mali ju je obožavao.
Pogled
Ali nešto mi nije dalo mira. Ružica je gledala mog sina na način na koji ga je gledala samo još jedna osoba na svetu: ja. Dugo, gladno, kao da ga uči napamet.
Jednom sam je zatekla kako mu prstom prelazi preko obrve. Imamo istu obrvu, on i ja, sa malim prekidom na kraju. Kada me je videla, trgla se i počela da slaže pelene.
Drugi put me je pitala koji mi je datum rođenja, „zbog horoskopa“. Kada sam rekla, okrenula se prema prozoru i dugo nije ništa govorila.
Muž je rekao da umišljam. Koleginica mi je rekla da kupim kameru. Poslušala sam koleginicu.
Snimak
Kameru sam sakrila na polici u dečjoj sobi, između plišanih igračaka. Trećeg dana sam, na pauzi za ručak, otvorila snimak na telefonu.
Ružica je uspavala malog, kao i uvek. Spustila ga je u krevetac. Onda je, umesto da izađe, sela na pod pored krevetca i otvorila svoju torbu.
Izvadila je nešto malo i plavo. Držala ga je na dlanu kao pticu.
Uvećala sam sliku. Prestala sam da dišem.Kupi Aparat
Bila je to pletena čarapica. Plava, sa belim rubom i jednom ispuštenom petljom na peti. Ista kao moja. Njen par.
Na snimku se čuje kako šapuće bebi koja spava:
„Tvoja mama je imala ovakve. Isplela sam joj dve. Jednu su mi dali da ponesem. Rekli su da je bolje da nešto imam.“
I onda: „Oprosti mi što sam ovde. Samo sam htela da je vidim. I tebe.“
Kutija sa krštenicom
Ne sećam se kako sam stigla kući. Sećam se da sam ušla, prošla pored nje bez pozdrava, otišla u spavaću sobu i uzela kutiju.
Vratila sam se u kuhinju i spustila svoju čarapicu na sto.
Ružica je pogledala u nju. Pa u mene. Sve joj je nestalo sa lica. Polako je otvorila torbu i spustila drugu čarapicu pored prve.
Ležale su jedna uz drugu, posle trideset četiri godine. Ista vunica, ista greška na peti.
„Imala sam osamnaest“, rekla je. „Otac me je izbacio iz kuće. Rekli su mi da ćeš otići kod dobrih ljudi i da ne smem nikada da te tražim. Trideset godina sam poštovala to. Onda sam videla tvoju sliku u novinama, kad si dobila onu nagradu na poslu. Ista moja sestra. Nisam htela ništa da ti uzmem. Kad sam videla oglas, mislila sam: samo da je gledam malo, iz blizine, pa ću otići.“
„Trebalo je da mi kažeš“, rekla sam.
„Znam. Nisam imala pravo ni da kažem ni da ćutim.“
Šta sam uradila
Bila sam ljuta. Ušla je u moju kuću pod lažnim razlogom i držala mi dete, a ja nisam znala ko je. Zamolila sam je da ode. Otišla je bez reči, ostavivši svoju čarapicu na stolu.Kupi Torbe
Dve nedelje nisam mogla da je bacim, ni da je sklonim. Mali je plakao popodne, u vreme kada je ona dolazila.
Pozvala sam svoju mamu, onu koja me je odgajila, i sve joj ispričala. Bojala sam se da ću je povrediti. Ćutala je, a onda rekla: „Dete, ta žena ti je isplela čarape sa osamnaest godina i čuvala jednu trideset četiri. Mene to ne plaši. Zovi je.“
Pozvala sam je.
Dve čarapice
Ružica više nije dadilja. Dolazi nedeljom na ručak, kao gost, i sedi za stolom pored moje mame. Njih dve se dogovaraju oko sarme bolje nego ja sa bilo kojom od njih.
Moj sin ima dve bake sa moje strane. Ne zna zašto, i dugo neće znati.
Čarapice sada stoje zajedno, uramljene, iznad njegovog krevetca. Jednu sam čuvala ja, a drugu ona. Trebalo je da prođu trideset četiri godine i jedan oglas za dadilju da ponovo budu par.
