By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena. Pronađiimena
Moj sin Vuk ima šesnaest godina i poslednjih pola godine jedva da je progovorio sa mnom. Vrata sobe zatvorena, slušalice na ušima, na svako pitanje „dobro“ i „ništa“. Govorili su mi da je to pubertet i da će proći.
Onda mi je jedne večeri tražio trista evra. Za ekskurziju, rekao je, treba do petka. Nije me gledao u oči.
Sama ga podižem. Trista evra je za mene pola plate. Dala sam mu, jer nisam htela da jedini ostane kod kuće.
„Kakva ekskurzija?“
U ponedeljak sam srela njegovu razrednu u prodavnici i pitala kada tačno polaze. Pogledala me je zbunjeno.
„Kakva ekskurzija? Mi ove godine ne idemo nigde.“
Zatim je spustila glas: „Hteli smo da vas zovemo. Vuk već dva meseca beži sa poslednja dva časa utorkom i četvrtkom. I prodao je telefon drugu iz odeljenja, onaj novi.“
Telefon koji sam mu kupila na rate. Rekao mi je da mu je na popravci.
Znate šta majka pomisli. Pomislila sam sve najgore: kocku, drogu, loše društvo. Te noći sam mu pretresla sobu, i stid me je i danas. Nisam našla ništa, osim jedne mašinice za šišanje koju nikada ranije nisam videla.
Četvrtak
U četvrtak sam uzela slobodan dan i čekala ispred škole, u kolima koleginice, da me ne prepozna. Izašao je posle petog časa, sam, sa rancem i jednom velikom kesom.
Nije otišao u park, ni u kladionicu. Ušao je u autobus koji vozi do bolnice.
Pratila sam ga kroz hodnik, držeći se zida. Popeo se na treći sprat i prošao kroz staklena vrata na kojima je pisalo: Dečja hematologija i onkologija.
Noge su mi se odsekle. Prvo što sam pomislila bilo je da je bolestan i da mi nije rekao.
Soba na kraju hodnika
Sestra na pultu ga je pozdravila po imenu, kao starog znanca. On je skinuo kapuljaču.
Tek tada sam videla. Moj sin, koji je od dvanaeste godine čuvao svoju kosu kao oči u glavi, bio je ošišan do glave. Nosio je kapuljaču kod kuće nedeljama, a ja sam mislila da je to moda.
Ušao je u sobu na kraju hodnika. Prišla sam vratima.
Na krevetu je sedeo dečak njegovih godina, mršav, bez kose, sa infuzijom u ruci. Prepoznala sam ga: Stefan, njegov najbolji drug iz osnovne škole. Onaj koji je „otišao u drugu školu“.
Vuk je iz kese izvadio tablet. Nov, u kutiji.
„Evo ga, brate. Sad možeš da pratiš nastavu i da gledaš utakmice. I nemoj da mi se zahvaljuješ, nervira me.“
Stefan je gledao u kutiju i ćutao. Onda je rekao: „Odakle ti pare?“
„Prodao sam telefon. Šta će mi, ionako mi samo keva piše.“ Kupidanas
Obojica su se nasmejala. Ja sam stajala iza vrata i plakala u rukav.
Šta mi je rekla sestra
Sestra me je odvela u čajnu kuhinju i dala mi vodu.
Vuk dolazi dva puta nedeljno već dva meseca. Stefanovi roditelji rade u drugom gradu i smenjuju se vikendom; radnim danima dečak je sam. Vuk mu donosi sveske, prepisuje mu lekcije, igra sa njim karte. Kada je Stefanu od terapije opala kosa i kada nije hteo da izađe iz sobe, Vuk je sutradan došao ošišan do glave.
„Rekao je da je to sad njihova frizura“, kazala je sestra. „I još trojica iz njihovog starog odeljenja su se ošišala posle njega. Mašinicu nosi sa sobom, za svaki slučaj.“
Trista evra i novac od telefona otišli su na tablet, jer Stefan iz bolnice nije mogao da prati onlajn nastavu.
Razgovor u autobusu
Sačekala sam ga na stanici. Kada me je video, pobledeo je, pa pocrveneo.
„Slagao sam te za ekskurziju“, rekao je odmah. „Vratiću ti. Radiću preko leta.“
„Zašto mi nisi rekao?“
Slegao je ramenima, onako kako samo on ume. „Ti brineš i kad kinem. Šta bi tek bilo da znaš da idem na onkologiju. A i Stefan neće da ga ljudi žale.“
Zagrlila sam ga nasred stanice. Trpeo je to oko četiri sekunde, što je za šesnaest godina rekord.
Danas
Stefan je završio terapiju u junu. Lekari su zadovoljni. Kosa mu je porasla, kovrdžava, gušća nego ranije. Vukova takođe, ali ju je opet ošišao: kaže da mu je ovako lakše.
Pare mi nije vratio, i neće, jer sam mu zabranila. Telefon ima moj stari, sa napuklim ekranom.
Pola godine sam mislila da gubim sina. A on je za to vreme, iza zatvorenih vrata, postajao bolji čovek od svih nas.
