By Mama je preminula prošlog proleća. Kada smo brat i ja raščišćavali kuću, ja sam preuzela tavan. Kutije sa starim novinama, zimska garderoba, igračke iz našeg detinjstva. I na samom dnu jednog kofera, umotana u maramu, mala knjižica sa izbledelim plavim koricama.Kupi trudnice
Dnevnik. Mamin rukopis, sitan i uredan. Prva stranica bila je datirana 14. mart 1985. Dan kada sam se ja rodila.
„Danas sam rodila blizance. Dve devojčice. Jedno su mi uzeli.”
Rečenica koja mi je oduzela dah
Sedela sam na podu tavana i čitala tu rečenicu deset puta. Ja nemam sestru. Imam samo brata, četiri godine mlađeg. Niko u porodici nikada nije pomenuo blizance. Ni mama, ni tata, ni bake.
Nastavila sam da čitam. Mama je pisala da je porođaj bio težak, da je bila u polusnu od lekova, i da je čula plač dve bebe. Kada se probudila, doneli su joj samo mene. Rekli su joj da je druga beba bila preslaba i da nije preživela. Tražila je da je vidi. Nisu joj dozvolili. Rekli su da je već odneta.
„Ne verujem im”, pisala je. „Čula sam je kako plače. Jako. Zdravo. Nije plakala kao dete koje umire.”
Dvadeset godina potrage
Dnevnik je pokrivao dvadeset godina. Mama je pisala retko, ali uvek o istom. Pisma bolnici koja su ostajala bez odgovora. Odlazak u matičnu službu, gde joj je rečeno da za drugo dete ne postoji nikakav upis. Tatine molbe da prestane, da „pusti”. Svaki moj rođendan, jedna rečenica: „Danas su obe napunile godinu više. Gde si, mila moja?”
Poslednji zapis bio je iz 2005: „Prestajem da pišem. Ali ne prestajem da verujem da je negde živa i da ima moje oči.”Uči anatomiju
Sela sam za kompjuter te iste noći.
Test koji je promenio sve
Prijatelj mi je predložio da uradim DNK test preko jedne od onih međunarodnih baza, u kojima ljudi traže rođake. Rekao je da su mnogi ljudi sa Balkana tako pronašli porodicu za koju nisu znali. Poslala sam uzorak i zaboravila.
Šest nedelja kasnije stigao je mejl. „Pronađeno je novo podudaranje: bliska srodnica. Procenjeni odnos: identična blizanka ili sestra.”
Žena se zvala Mirjana. Živela je u Grazu, u Austriji. Rođena 14. marta 1985. Usvojena kao beba iz Srbije. Na profilu je imala sliku. Gledala sam u svoje lice.
Prvi susret
Pisala sam joj drhtavim rukama. Odgovorila je za dvadeset minuta. Rekla je da je čitavog života osećala da joj nešto nedostaje. Da je kao dete crtala dve devojčice na svakom crtežu i da roditelji nisu znali zašto.Istraži nauke
Srele smo se mesec dana kasnije, na aerodromu u Beogradu. Kada je izašla kroz vrata, ljudi su se okretali. Dve žene istog lica, istog hoda, istog smeha, grlile su se nasred terminala i plakale.
Odvela sam je na mamin grob. Mirjana je dugo stajala, a onda iz torbe izvadila mali poklon: plavu maramu, istu kakvu je mama nosila na slikama. „Kupila sam je pre deset godina”, rekla je. „Nisam znala zašto. Samo sam znala da je za nekoga.”
Ostavila je maramu na spomeniku, pored dnevnika koji sam ponela. Na poslednju praznu stranicu, mi smo zajedno upisale: „Mama, pronašle smo se. Obe imamo tvoje oči.”
Откријте још
Zakaži Pregled
Čitaj novine
Poseti Hram
Napomena:
