By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena. Pretražileksikone
Rodila sam u četvrtak u pola četiri ujutru, posle četrnaest sati porođaja. Sina. Videla sam ga samo na tren, mokrog i ljutog, pre nego što su ga odneli na merenje, a mene na šivenje.
Te noći se porodilo nas šest. Hodnik je bio pun, sestre su trčale, jedan aparat je neprestano pištao. Zaspala sam pre nego što su mi ga vratili.
Šapat
Probudila me je starija babica, ona sa sedom pletenicom, koju su sve mlađe sestre zvale „tetka Rada“. Donela mi je zamotuljak u bolničkom ćebetu i spustila mi ga na grudi.
Nagnula se, kao da mi namešta jastuk, i rekla tiho, da cimerka ne čuje:
„Kad ostanete sami, pogledajte mu narukvicu. I ne govorite ništa nikome dok ja ne dođem.“
Izašla je pre nego što sam stigla da pitam.
Narukvica
Ruke su mi se tresle dok sam odmotavala ćebe. Beba je spavala. Oko zgloba je imala plastičnu narukvicu sa plavim natpisom.
Pisalo je: JOVANOVIĆ MARIJA, muško, 3.520 g.
Ja se zovem Marija. Ali se prezivam Jovićević. A moj sin je, to sam čula dok su ga merili, imao 3.890 grama.
Gledala sam u to dete. Bilo je lepo, toplo, mirisalo je na mleko. I nije bilo moje.
Ne mogu da vam opišem tih dvadeset minuta. Nisam smela da ga spustim, a nisam smela ni da ga zavolim. Držala sam tuđeg sina i mislila samo jedno: ko sada drži mog?
Soba broj četiri
Tetka Rada se vratila sa načelnicom odeljenja. Zatvorile su vrata. Planirajputovanje
Te noći su se, dvadeset minuta jedna za drugom, porodile dve Marije: Jovanović i Jovićević. Obe su rodile dečake. Mlada sestra, na kraju duple smene, zamenila je kartone. Narukvice su bile tačne, ali su bebe otišle u pogrešne krevetiće, pa u pogrešne sobe.
Tetka Rada je to primetila u jutarnjoj viziti, jer je, kako je rekla, „četrdeset godina gleda bebe i zna kad težina ne odgovara detetu“. Nije htela da digne uzbunu u hodniku punom porodilja. Htela je da prvo ja vidim svojim očima.
Odvele su me u sobu broj četiri. Na krevetu do prozora sedela je žena mojih godina i dojila bebu. Mog sina. Prepoznala sam ga po ljutitom izrazu lica, istom kao u pola četiri ujutru.
Kada su joj rekli, pobledela je i stegla ga jače. Razumela sam je. Ja sam isto uradila sa njenim.
Zamena
Sele smo jedna naspram druge. Niko nam nije rekao kako se to radi, jer za to ne postoji pravilo. Pružila sam joj njenog sina, a ona meni mog, u istom trenutku, kao da razmenjujemo taoce. Obe smo plakale.
„Podojila sam ga dva puta“, rekla je, kao da se izvinjava.
„Hvala ti“, rekla sam. I mislila sam to.
Bolnica je, da ne bude sumnje, uradila analizu za obe bebe. Rezultati su potvrdili ono što je tetka Rada videla golim okom. Mlada sestra je plakala u hodniku; zamolile smo načelnicu da je ne otpusti.
Dve Marije
Iz porodilišta smo izašle istog dana, sa pravim sinovima. Razmenile smo brojeve na parkingu, više iz nelagode nego iz želje.
To je bilo pre šest godina. Naši dečaci su krenuli u isti vrtić, a od jeseni idu u isti razred. Ona je moja kuma, ja njena. Rođendane slavimo zajedno, jer drugačije nema smisla.
Tetka Rada je otišla u penziju. Svake godine joj, istog četvrtka, odnesemo tortu i dva dečaka da vidi koliko su porasli. Ona im uvek prvo pogleda zglobove i kaže: „Dobro je. Svako je kod svoje kuće.“ Planirajputovanje
Ponekad noću pomislim šta bi bilo da je te smene radio neko drugi. Neko ko ne gleda bebe, nego papire.
