By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena.Planiraj putovanje
Za Nikolu sam se udala u trideset šestoj. On je udovac, žena mu je umrla pre tri godine, a iza nje je ostala devojčica od osam godina, Sofija. Znala sam da neću ući u praznu kuću. Nisam znala koliko je puna.
Venčali smo se tiho, u opštini. Te večeri sam prvi put prespavala u njegovoj kući kao žena, a ne kao gost.
Šapat na uvo
Sofija me je do tada gledala izdaleka, pristojno i hladno, kako deca gledaju nekoga ko je zauzeo tuđu stolicu. Zato sam se iznenadila kada je, dok je Nikola bio pod tušem, došla do kauča, popela se pored mene i primakla mi se uz uvo.
„Hoću nešto da ti kažem, ali nemoj da kažeš tati.“
Klimnula sam glavom.
„Nemoj da otvaraš plavi orman u hodniku. Tata je tamo sakrio mamu.“
Rekla je to mirno, kao da mi govori gde stoji šećer. Onda je otišla u svoju sobu i zatvorila vrata.
Plavi orman
Nisam spavala te noći. Znam kako to zvuči, i znam šta sam sve pomislila. Ležala sam pored čoveka za koga sam se tog dana udala i slušala kako diše.Saveti Za Decu
Plavi orman je stajao na kraju hodnika, star, masivan, sa ključem koji nije bio u bravi. Sutradan sam ga, kao slučajno, pomenula Nikoli. Lice mu se zatvorilo.
„To ne diramo“, rekao je. „Molim te.“
I izašao je iz sobe.
Nedelju dana sam prolazila pored tog ormana kao pored zaključane sobe u bajci. Onda je jednog popodneva Sofija došla iz škole, uzela me za ruku i odvela do njega. Iz ranca je izvadila ključ.
„Znam gde ga tata krije“, rekla je. „Ja je nekad posetim. Hoćeš da je vidiš?“
Šta je bilo unutra
Otvorila je vrata.
Unutra su visile haljine. Dvadesetak, uredno, svaka u providnoj navlaci. Na polici iznad bile su cipele, jedan šešir, bočica parfema dopola prazna. Mirisalo je na ženu koju nikada nisam upoznala.
A na dnu ormana stajala je kartonska kutija sa natpisom, ispisanim okruglim, ženskim rukopisom: Za Sofiju. Po jedno za svaki rođendan.Čitaj bestselere
U kutiji je bilo petnaest koverata i petnaest malih, umotanih paketa. Na svakom broj: 6, 7, 8, 9… sve do 20.
Koverte sa brojevima 6, 7 i 8 nisu bile otvorene.
Zašto ih nije dobila
Nikolu sam te večeri sačekala u kuhinji. Nisam vikala. Samo sam pitala zašto njegova ćerka tri godine nije dobila pisma svoje majke.
Seo je i pokrio lice rukama.
Jelena je znala da umire. Poslednja dva meseca pisala je pisma i pakovala poklone, po jedan za svaki Sofijin rođendan do dvadesetog. Zaklela ga je da joj ih daje redom.
„Pokušao sam za šesti“, rekao je. „Uzeo sam koverat, stao pred njenu sobu i nisam mogao. Da joj ga dam, značilo bi da je stvarno nema. Pa sam rekao: sledeće godine. I sledeće. Zaključao sam je u orman, jer nisam mogao ni da je bacim ni da je gledam.“
„Sofija zna“, rekla sam. „Ona je posećuje. Ona misli da si ti mamu sakrio od nje.“
To ga je slomilo više nego bilo šta drugo.Nađi Savete
Tri rođendana odjednom
Te subote smo napravili tortu, iako nikome nije bio rođendan. Nikola je doneo kutiju i spustio je pred Sofiju. Ruke su mu se tresle.
„Ovo ti je mama ostavila“, rekao je. „Trebalo je da ti dam ranije. Bojao sam se. Oprosti mi.“
Otvorila je šesti, sedmi i osmi, jedan za drugim. U šestom je bila knjiga i pismo: „Danas učiš da čitaš. Čitaj polako, ja ću te čekati na kraju svake strane.“ U osmom ogrlica sa malim priveskom i rečenica: „Ako je neko nov u našoj kući i dobar je prema tebi, budi i ti dobra prema njemu. Meni to neće smetati. Meni će biti lakše.“
Sofija je pročitala tu rečenicu dva puta. Onda je podigla glavu i pogledala u mene. Ustala je, obišla sto i sela mi u krilo. Prvi put.
Orman danas
Plavi orman više nije zaključan. Ključ visi na ekseru pored, na visini do koje Sofija može da dohvati. Ponekad sedne unutra, među haljine, i čita.
Deveti rođendan je bio prošlog meseca. Koverat joj je dao Nikola, na vreme, ujutru, pre škole. Ja sam držala sveću.Podrži udruženja
Nisam joj majka i neću se praviti da jesam. Ali jedna žena koju nikada nisam upoznala napisala je da joj neću smetati. I ja se trudim da to opravdam.
