By Daniel je usled retkog genetskog poremećaja od rođenja izgledao drugačije od svojih vršnjaka. Ipak, veći teret od samih zdravstvenih izazova predstavljali su neprestani pogledi okoline, fotografisanje bez dozvole i neumesne opaske ljudi koji ga nisu ni poznavali. Kada je sa 12 godina majci postavio jedno veoma potresno pitanje, počeo je da zapisuje svoje misli u staru svesku, uopšte ne sluteći da će te zabeleške jednog dana postati knjiga.
Neobična tišina u bolničkoj sobi
Danielova majka je momenat rođenja svog deteta zamišljala potpuno drugačije. Umesto očekivane porodične radosti, nakon porođaja u bolničkoj sali zavladala je neprijatna tišina. Lekari su razmenjivali poglede, dok je osoblje pokušavalo da sakrije zabrinutost.
Ubrzo joj je saopšteno da je Daniel rođen sa retkim genetskim stanjem koje utiče na fizički razvoj i izgled lica. Uprkos nepovoljnim medicinskim prognozama i neizvesnosti, majka u tom trenutku nije razmišljala o statistikama. Videla je samo sićušnu ruku koja se obavila oko njenog prsta i od tog prvog trenutka pružila mu je bezuslovnu ljubav.
Odrasli i deca nisu uvek imali razumevanja
U porodičnom domu Daniel je rastao okružen pažnjom, kao radoznalo dete koje je volelo crtanje, priče i duge razgovore. Međutim, svet van kuće pokazao se znatno manje prihvatajućim.Kupi materijal
Kako je rastao, reakcije okoline postajale su sve direktnije. Već sa pet godina susreo se sa neprijatnim nadimcima od strane druge dece, dok su sa osam godina pojedini prolaznici počeli da ga fotografišu telefonima na ulici. Pokušavajući da zaštiti svoju privatnost, Daniel bi najčešće saginjao glavu i ćutao, ali su povređena osećanja ostajala potisnuta u njemu.
Pitanje koje je promenilo sve i početak pisanja
Najteži momenat dogodio se kada je Daniel imao 12 godina. Nakon još jednog teškog dana u školi, povukao se u sobu, a zatim tiho upitao majku:
„Mama, da sam normalan, da li bi me ljudi voleli?“
Suočena sa tolikim bolom, majka ga je zagrlila i objasnila mu da sa njim nema ništa pogrešno, već da je problem u nespremnosti društva da prihvati različitost. Nakon tog razgovora, Daniel je pronašao staru svesku i počeo da zapisuje svoje strahove, unutrašnje borbe, odgovore koje nije izgovorio naglas i male svakodnevne pobede.
Od školske klupe do izdavanja knjige
Nekoliko godina kasnije, nakon što je u svesci zapisao poruku reakcije na uvrede vršnjaka — navodeći da staro lice ne znači i umorno srce — njegova učiteljica je slučajno saznala za zapise. Uz dozvolu porodice, deo teksta objavljen je na školskom sajtu, gde je privukao ogromnu pažnju i duboko dirnuo čitaoce.
Ubrzo se javila i izdavačka kuća sa predlogom da se zapisi objave. Iako je majka u početku oklevala želeći da zaštiti sina od dodatne medijske pažnje, Daniel je odlučio da objavi knjigu pod naslovom „Ja nisam svoje lice“, sa željom da pomogne svima koji se osećaju usamljeno ili manje vredno zbog svog izgleda.
Promocija koja je promenila perspektivu
Na zvaničnom predstavljanju knjige okupio se veliki broj ljudi, među kojima su bili i pojedini vršnjaci koji su ga ranije ismevali. Kada je Daniel izašao pred publiku i poručio da problem nikada nije bio u njegovom licu već u srcima koja nisu naučila da gledaju dalje od spoljašnjosti, usledio je dug stojeći aplauz.Čitaj bestselere
Daniel je vremenom naučio da tuđa nepristojnost ne definise njegovu vrednost. Njegova stara sveska prerasla je iz ličnog dnevnika u snažan podsetnik društvu o važnosti prihvatanja, dostojanstva i empatije prema svakom pojedincu.
