By Žena je duboko udahnula, a oči su joj se napunile suzama.
„Prije sedamnaest godina, onog jutra kada sam otišla, nisam krenula u grad. Krenula sam u bolnicu. Bila sam teško bolesna, a ljekari su mi rekli da su mi šanse da preživim veoma male.“
Stajala sam nepomično. Srce mi je toliko jako lupalo da sam jedva čula njene riječi.
„Zašto nam nisi rekla? Zašto se nisi vratila?“, upitala sam drhtavim glasom.
Spustila je pogled.
„Zato što sam napravila najveću grešku u životu. Kada sam se probudila nakon operacije, saznala sam da ću mjesecima morati ostati na liječenju. Nisam željela da me ti i brat gledate kako propadam. Zamolila sam tvoju baku da vas čuva dok ne ozdravim.“
„Ali prošlo je sedamnaest godina, mama! Sedamnaest!“, povikala sam, ne mareći što su se ljudi u pekari okretali prema nama.
Počela je plakati.
„Znam, kćeri. I nema dana da nisam poželjela vratiti vrijeme. Ali postoji nešto što ti baka nikada nije rekla.“
Iz torbe je izvadila staru, požutjelu kovertu.
Na njoj je bilo napisano moje ime, rukopisom koji sam prepoznala s rođendanskih čestitki iz djetinjstva.
„Pisala sam ti svake godine. Za svaki rođendan, za svaki Božić, za svaki važan dan. Slala sam pisma i novac. Ali nijedno pismo nikada nisi dobila.“
Osjetila sam kako mi se noge odsijecaju.
„Kako to misliš?“
„Tvoja baka mi je prije pet godina rekla da si saznala istinu i da me više nikada ne želiš vidjeti. Rekla je da si sva moja pisma spalila.“
„To nije istina!“, prošaptala sam. „Baka mi je uvijek govorila da si nas zaboravila.“
Mama je prekrila lice rukama.
Tog trenutka shvatila sam da je neko sedamnaest godina skrivao istinu od nas obje.
Uzela sam slobodan dan i otišla pravo kod bake.
Kada sam joj pokazala kovertu, problijedjela je. Sjela je na stolicu i dugo šutjela.
„Bako, pogledaj me u oči i reci mi zašto si to uradila.“
Suze su joj počele kliziti niz obraze.
„Zato što sam se bojala da ćete me ostaviti“, izgovorila je jedva čujno.
„Šta?“
„Kad vas je majka ostavila kod mene, vas dvoje ste postali sav moj život. Kada je ozdravila i poželjela vas vratiti, nisam mogla podnijeti pomisao da ću ponovo ostati sama.“
Nisam mogla vjerovati onome što čujem.
Žena koja me odgojila, kojoj sam vjerovala više nego ikome, svjesno mi je oduzela majku.
„Znači, sve ove godine mama je pokušavala doći do nas?“
Baka je klimnula glavom.
„Dolazila je. Više puta. Ali ja sam joj govorila da je mrzite.“
Ustala sam i krenula prema vratima.
Tada je baka izgovorila nešto zbog čega sam zastala.
„Postoji još jedna stvar koju moraš znati. Tvoj brat zna istinu već deset godina.“
Okrenula sam se kao ukopana.
„Moj brat?!“
„Da. I on me zamolio da ti nikada ne kažem.“
Te večeri nazvala sam brata i postavila mu samo jedno pitanje:
„Zašto si mi dopustio da sedamnaest godina vjerujem da nas mama nije voljela?“
S druge strane zavladala je tišina.
A onda je rekao rečenicu koju nikada neću zaboraviti:
„Sestro, zato što mama nije jedina osoba koja je tog dana otišla iz naše kuće. Postoji nešto o našem ocu što ti niko nikada nije smio reći…“
I tada sam shvatila da priča o nestanku moje majke tek počinje.
