By Imala sam četrdeset šest godina, dvoje odrasle dece, sina na fakultetu i ćerku koja se tek udala. Muž i ja smo konačno planirali da prodamo veliki stan, kupimo manji i počnemo da putujemo. Posle dvadeset pet godina pelena, roditeljskih sastanaka i kredita, mislili smo da je došlo naše vreme.Kupi kalendar
Kada je ciklus počeo da kasni, nisam se ni uzbudila. Drugarice mojih godina su već prolazile kroz isto. Valunzi, nesanica, umor, nervoza, sve je odgovaralo. „Eto, počelo je”, rekla sam mužu i nasmejala se.
Stomak koji nije prestajao da raste
Prošla su tri meseca. Pa četiri. Udebljala sam se, ali i to sam pripisala godinama i hormonima. Prestala sam da nosim pantalone na kopčanje. Ćerka me je jednom zezala: „Mama, ti izgledaš kao da si trudna.” Svi smo se smejali.
Onda sam jedne noći osetila nešto čudno. Kao da mi se nešto pomerilo u stomaku. Pomislila sam na najgore. Ujutru sam zakazala pregled kod ginekologa, i to kod koga nisam išla godinama.
Tišina u ordinaciji
Doktor je bio mlad, ljubazan, pričao je o vremenu dok je nameštao aparat. A onda je zaćutao. Gledao je u ekran dugo, predugo. Okretao je sondu. Nešto je merio. Moje srce je lupalo toliko jako da sam mislila da će ga i on čuti.
„Gospođo, izvinite me na trenutak”, rekao je, i izašao iz ordinacije. Vratio se sa starijom koleginicom. I ona je gledala u ekran. Onda su pogledali jedno u drugo. A onda je ona sela na ivicu kreveta, uhvatila me za ruku i rekla:
„Gospođo, vi niste u menopauzi. Vi ste u petom mesecu trudnoće. I ovo nije jedna beba.”
Ne sećam se šta je bilo posle toga. Probudila sam se sa medicinskom sestrom koja mi je držala čašu vode i ponavljala: „Sve je u redu, sve je u redu, srce kuca, oba srca kucaju.”
Откријте још
Uči anatomiju
Kupite teleskop
Poseti ordinaciju
Kako da kažem mužu?
Sedela sam u kolima ispred doma zdravlja sat vremena. Sa ultrazvučnom slikom u krilu. Na njoj dve male glave. Nisam znala da li da plačem ili da se smejem. Pa sam radila oboje.Zakaži ordinaciji
Mužu sam rekla te večeri za stolom. Nisam znala kako drugačije, pa sam samo stavila sliku pored njegovog tanjira. Pogledao je, pa je pogledao mene, pa opet sliku. Onda je rekao: „Čija je ovo slika?” Rekla sam: „Naša.” Spustio je viljušku, ustao, izašao na terasu i ćutao dvadeset minuta. Kada se vratio, oči su mu bile crvene. Klekao je pored moje stolice, stavio ruku na moj stomak i rekao: „Pa dobro. Putovaćemo sa kolicima.”
Reakcija dece
Sin je mislio da se šalimo. Ćerka je plakala pola sata, a onda se nasmejala i rekla: „Mama, pa naša deca će biti istih godina!” Ispostavilo se da je i ona bila trudna, u trećem mesecu. Nije htela da nam kaže dok ne prođe prvi trimestar.
Doktori su me pratili kao trudnoću visokog rizika, sa mnogo pregleda i mnogo straha. Ali sve je prošlo dobro. Rodila sam dva dečaka, carskim rezom, u 37. nedelji. Četiri meseca kasnije, ćerka je rodila devojčicu.
Danas imam pedeset godina. Moji blizanci i moja unuka idu zajedno u vrtić. Vaspitačice se i dalje zbune kada dođem po njih i deca mi potrče u zagrljaj: dvojica viču „mama”, a jedna „baka”.
Putovanja smo odložili. Stan nismo prodali. I ne bih promenila ništa. Ponekad život ne pita da li si spremna. Samo ti ponovo otvori vrata za koja si mislila da su zauvek zatvorena.
