By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena.
Moj muž voli neobične poklone. Za trideseti rođendan mi je, umesto parfema, kupio DNK test, od onih gde pljuneš u epruvetu i posle mesec dana saznaš da si dva posto Vikinškinja.
Smejala sam se. Poslala sam uzorak i zaboravila na to.
Mejl u jedanaest uveče
Rezultat je stigao jedne srede, dok sam uspavljivala ćerku. Otvorila sam ga na telefonu, u mraku.
Poreklo: ništa posebno. Balkan, malo srednje Evrope. A onda, ispod, crveni kružić sa obaveštenjem:
„Pronađeno podudaranje. Stepen srodstva: jednojajčana bliznakinja. Podudarnost: 100%.“
Pored je stajalo ime profila: Ivana, 30 godina, Novi Sad.
Ja sam jedinica. Celog života. Mama mi je uvek govorila da je posle mene „zatvorila radnju“.
Pomislila sam da je greška. Onda sam kliknula na profilnu sliku, i telefon mi je ispao na krevet.
Na slici sam bila ja. Sa kraćom kosom i u džemperu koji nikada nisam imala.Istraži nauke
Poruka
Nisam joj pisala te noći. Probudila sam muža, pokazala mu, i on je, koji uvek ima neku šalu, samo seo na ivicu kreveta i ćutao.
Ujutru me je čekala poruka. Ona je bila brža.
„Ne znam kako se ovo piše. Usvojena sam, to znam od svoje desete godine. U papirima piše da sam rođena 14. marta 1996. u porodilištu u K. i da je majka nepoznata. Ako je ovo neka greška, izvini što te uznemiravam. Ako nije… zdravo.“
Ja sam rođena 14. marta 1996. U istom porodilištu.
Razgovor sa mamom
Otišla sam kod majke bez najave. Stavila sam telefon sa slikom na sto, između šolja za kafu.
Gledala je dugo. Onda je počela da se trese, celim telom, onako kako nikada nisam videla odraslog čoveka da se trese.
„Rekli su mi da je umrla“, izgovorila je. „Rekli su da je druga bila slaba, da nije preživela noć. Nisu mi dali da je vidim. Rekli su da je bolje tako, da se ne mučim. Imala sam dvadeset dve godine, bila sam sama u sobi, tvoj otac je bio u vojsci. Potpisala sam nešto. Ne znam šta sam potpisala.“
Trideset godina je svakog 14. marta palila dve sveće. Jednu na mojoj torti. Drugu u crkvi, krišom, za dete koje nikada nije sahranila jer joj nisu dali telo.
Mislila sam da to radi za baku.
Peron u Novom Sadu
Našle smo se deset dana kasnije. Mama je htela da pođe, pa se predomislila, pa opet htela. Na kraju smo otišle zajedno, vozom.
Ivana je stajala na peronu u istom kaputu kao ja. Nismo se dogovorile. Obe smo ga kupile prošle zime, u različitim gradovima, na istom sniženju.
Ne znam ko je prvi potrčao. Znam samo da smo stajale zagrljene, a ljudi su nas zaobilazili, i da je bilo čudno grliti nekoga ko miriše kao ti.
Mama je stajala dva koraka iza. Nije smela da priđe. Ivana ju je pogledala preko mog ramena i rekla: „Vi ste mama?“
Moja majka, koja je trideset godina palila sveću, samo je klimnula glavom i pružila ruke.
Šta sada
Ivana ima roditelje koji su je voleli i odgajili, i mi im ništa ne oduzimamo. Njena mama i moja mama su se upoznale. Sedele su u kuhinji tri sata, same. Ne znam šta su pričale. Izašle su crvenih očiju, držeći se pod ruku.
Podnele smo zahtev da dobijemo dokumentaciju iz porodilišta. Rečeno nam je da je arhiva iz tih godina „delimično oštećena“. Advokat kaže da ćemo čekati dugo, a možda nećemo saznati nikad.
Ne znam ko je te noći odlučio da jednoj mladoj ženi kaže da joj je dete umrlo. Znam samo da moja ćerka sada ima tetku koja izgleda kao mama, pa se stalno zbuni kojoj treba da potrči.
I da moja majka ovog marta, prvi put posle trideset godina, nije otišla u crkvu da zapali drugu sveću. Stavila ju je na tortu.
Podeli:
Facebook
WhatsApp
Viber
