By Deda Bora živeo je na trećem spratu, preko puta mene. Udovac, osamdeset jedna godina, sa štapom i šeširom koji nikada nije skidao, čak ni u kući. Upoznala sam ga kada sam mu pomogla da unese kese uz stepenice. Sutradan mi je na vrata ostavio teglu domaćeg ajvara.
Tako je počelo. Kada sam saznala da jede samo hleb i paštetu jer ne može dugo da stoji kod šporeta, počela sam da mu nosim tanjir od onoga što kuvam za svoju porodicu. Prvo jednom nedeljno. Pa svako veče. Pet godina.
Ćerka koja nije dolazila
Deda Bora je imao ćerku. Živela je u istom gradu, dvadesetak minuta vožnje od njega. Za pet godina, videla sam je možda tri puta. Za Božić, na kratko, i jednom kada je trebalo da potpiše neke papire u banci. Kada bih ga pitala za nju, deda Bora bi samo rekao: „Ima ona svoj život. Neka je.”
Ja nisam tražila ništa. Nisam ni pomislila da bih nešto mogla da dobijem. Bilo mi ga je žao, i bilo mi je lepo da sedim sa njim pola sata posle večere, slušam priče o tome kako je gradio prugu i kako je upoznao baba Zoru na igranci 1962.
Poziv iz advokatske kancelarije
Deda Bora je preminuo prošle zime, mirno, u snu. Mesec dana kasnije, pozvali su me iz advokatske kancelarije na čitanje testamenta. Mislila sam da je greška.Nauči strani jezik
U kancelariji je već sedela njegova ćerka, sa mužem. Kada sam ušla, pogledala me je od glave do pete i rekla mužu, dovoljno glasno da čujem: „Eto je. Komšinica. Pet godina mu nosila sarmu i čekala.”
Откријте још
Pronađi prostor
Pitaj advokata
Pronađi dadilju
Advokat je počeo da čita. Stan je deda Bora ostavio meni.
Ćerka je skočila sa stolice. Vikala je da sam manipulisala starim i bolesnim čovekom, da ću imati posla sa sudom, da je to njen dom iz detinjstva. Ja sam sedela i plakala, jer sam se osećala kao lopov za nešto što nikada nisam tražila.
Pismo u fascikli
Advokat je sačekao da se smiri. Onda je iz fascikle izvadio kovertu. „Pokojni je ostavio i pismo. Naglasio je da ga pročitam naglas, i to tek ako dođe do ovakve situacije.”
U pismu je pisalo: „Ćerko moja, znam da ćeš se ljutiti. Ali hoću da znaš zašto. Nije ovo kazna. Stan ostavljam ženi koja mi je pet godina svako veče pokucala na vrata. Ne zbog sarme. Nego zato što sam, dok je ona sedela sa mnom, bio čovek, a ne starac koji čeka smrt. Ti si mi ćerka i volim te. Zato tebi ostavljam ono što sam čuvao za tebe: kutiju u ormanu u spavaćoj sobi. Otvori je, pa me onda osuđuj.”
Kutija u ormanu
Ćerka je otišla u stan. Ja sam stajala na stepeništu, ne znajući šta da radim. Posle sat vremena izašla je sa starom kartonskom kutijom u rukama, uplakana.Naruči Hranu
U kutiji su bila sva njena pisma koja mu je pisala kao dete iz kampa. Njeni crteži. Njena svedočanstva, od prvog razreda. Slike sa svakog njenog rođendana, i sa njenog venčanja, na koje on nije bio pozvan. I štedna knjižica na ime njenog sina, na koju je deda Bora dvadeset godina uplaćivao od penzije.
Sela je na stepenice pored mene i rekla: „Nije bio pozvan na moje venčanje jer sam bila ljuta na njega zbog mame. Mislila sam da me ne voli. A on je sve ovo čuvao.”
Stan nisam uzela. Rekla sam advokatu da ga prepišem njoj. Ona je to odbila. Na kraju smo se dogovorile drugačije: stan je sada izdat, a novac od kirije ide na račun za njenog sina. Ključ držimo obe.
I svakog prvog u mesecu, ona dođe sa mnom na groblje. Ja nosim sarmu, ona cveće. Pa sednemo na klupu pored deda Bore i pričamo mu kako smo. Pet godina sam mu nosila večeru. Sada mu dovodim ćerku.Planiraj putovanje
