By Ispovest čitaoca. Imena su promenjena.Kupi kalendar
Vozim gradski autobus dvadeset šest godina. Najviše volim noćnu smenu: manje gužve, manje nervoze, grad je tiši. Na liniji koju sam tada vozio poslednji polazak bio je u 23:40.
Te zime sam je primetio tek treće ili četvrte večeri. Mala, kovrdžava, sa rancem većim od nje. Ulazila je oko devet na stanici kod bolnice, sedala na isto mesto, odmah iza mene, i nije izlazila.
Poslednja stanica
Jedne noći, kada sam na okretnici ugasio motor, ona je i dalje sedela. Sama u celom autobusu, sa sokom na slamčicu.
„Mala, ovo je poslednja. Gde ti izlaziš?“
„Nigde“, rekla je. „Mama je rekla da se vozim dok ona ne završi posao. U autobusu je toplo i ima svetla. I vozač je odrasla osoba.“
Imala je sedam godina. Zvala se Mila.
Nisam znao da li da zovem policiju, socijalnu službu ili dispečera. Na kraju sam pitao jedino što mi je palo na pamet: „Jesi li gladna?“Čitaj bestselere
Podelili smo moj sendvič.
Njena majka
U pola dvanaest, na stanici kod bolnice, ušla je žena u radnom mantilu, sa rukama crvenim od sredstava za čišćenje. Kada je videla da pričam sa detetom, pobledela je.
„Molim vas, nemojte da me prijavite“, rekla je pre nego što sam otvorio usta.
Zvala se Sanja. Čistila je bolnicu u drugoj smeni, od dva do pola dvanaest. Muža nije imala, roditelje nije imala, novca za čuvanje nije imala. Do devet je mala bila u produženom boravku i kod komšinice. Od devet do pola dvanaest nije imala gde.
„U stanu je hladno i sama se boji“, rekla je. „Mesečna karta je sve što mogu da platim. Mislila sam: u autobusu ima ljudi, ima grejanja, niko je neće dirati. Znam da nije u redu. Ne znam šta drugo da radim.“
Mogao sam da je prijavim. Po pravilu sam i morao. Imam i ja ćerku.
Rekao sam: „Neka sedi iza mene. Samo iza mene, da je vidim u ogledalu. I neka ponese domaći.“
Tri zime
Tako je počelo. Tri zime, svake radne večeri, Mila je sedela na sedištu iza vozača.Poseti Hram
Откријте још
Zakaži Pregled
Pronađi bolnicu
Čitaj novine
Radila je domaći na kolenima. Ja sam je na semaforima preslišavao tablicu množenja. Kolega sa druge smene joj je napravio mali sklopivi stočić od šperploče, koji se kačio na rukohvat. Kondukterka joj je plela rukavice. Stalni putnici su znali za nju: jedan penzioner, profesor, proveravao joj je sastave između dve stanice.
Niko je nikada nije prijavio. Cela jedna linija ćutala je tri godine.
Kada je Sanja dobila prvu smenu, Mila je prestala da dolazi. Poslednje večeri mi je ostavila crtež: autobus, a u njemu čovek sa brkovima i mala kovrdžava glava iza njega. Držao sam ga zalepljenog iznad vozačkog sedišta dok se nije raspao.
Sedamnaest godina kasnije
Prošlog meseca vozio sam poslednju turu pred penziju. Kolege su mi okitile autobus balonima, što nisam hteo, ali me niko nije pitao.
Na stanici kod bolnice ušla je mlada žena u belom mantilu, sa stetoskopom oko vrata. Kovrdžava. Nije otkucala kartu. Prošla je pored svih praznih mesta i sela na sedište odmah iza mene.Planiraj Rutu
Pogledao sam u ogledalo. Ona je gledala u mene.
„Sedam puta osam?“, pitao sam, jer mi se grlo steglo i ništa pametnije nisam umeo.
„Pedeset šest“, rekla je Mila. „Uvek me na tome hvatate.“
Završila je medicinu. Radi na dečjem odeljenju, u istoj bolnici u kojoj je njena majka čistila hodnike. Sanja je, rekla mi je, sada u penziji i čuva joj sina.
Vozila se sa mnom do okretnice. Na poslednjoj stanici mi je dala kovertu. Unutra je bio onaj isti crtež, precrtan po sećanju, i jedna rečenica:
„Hvala što ste bili odrasla osoba.“
Dvadeset šest godina sam vozio ljude od stanice do stanice i mislio da je to sav moj posao. Ispostavilo se da sam jedno dete odvezao malo dalje.
