By Kada sam prvi put kročila u kuću svog muža — tada dečka — nisam ni slutila šta me čeka. Njegova majka me dočekala, pogledala pravo u oči i… ošamarila.
Zbunjeno sam je pitala zašto, a ona mi je hladno rekla:
“Ili ćeš ovo da istrpiš i ostaneš uz mog sina, ili idi svojim roditeljima — i njega i mene zaboravi.”
Nisam mogla da verujem šta se dešava. Bila sam povređena, ponos mi je bio zgažen. Ali sam ostala. Rekla sam da ostajem jer volim njenog sina.
Zatim je uradila nešto još šokantnije — pružila mi je ruku i tražila da je poljubim, da kleknem pred njom. Učinila sam to. Ne iz straha, već iz ljubavi i neke čudne potrebe da prođem kroz to — da prođem kroz nju.
Od tada je prošlo pet godina. Pet godina braka. I znate šta? Moja svekrva me danas — drži kao malo vode na dlanu.
Ne samo da imamo korektan odnos. Ona mi je kao majka. Bolja, zapravo. Prisnija, nežnija, razumnija nego što sam ikada očekivala. Kada dođe do nesuglasica između mene i njenog sina — ona staje na moju stranu. Zvuči neverovatno, ali je istinito.
Shvatila sam kasnije da me je tog prvog dana — testirala. Na svoj čudan, grub i za mene tada nepojmljiv način. Htela je da zna s kakvom osobom njen sin gradi budućnost. Da li sam tu iz hira, koristi, zaljubljenosti… ili iz prave ljubavi. I ja joj to, koliko god zvuči čudno — ne zameram. Ne više.
Danas kad pogledam unazad, mogu da kažem samo dve reči koje najbolje opisuju naš odnos:
Volim je.
Da, volim svoju svekrvu. I posle mog muža — ona je najbolja stvar koja mi se dogodila u životu.
