By Kod nas ljudi već je postalo navika da kada nas neko povredi, uvredi kleveta ili nanese nepravdu, prirodna ljudska reakcija je da poželimo da uzvratimo istom merom. Da vratimo bol za bol, da na zlo odgovorimo zlom. Ipak, kako nas uči duhovno nasleđe pravoslavlja, takav odgovor nas samo spušta na isti nivo onih koji su nas ranili.
- Monasi sa Hilandara podsećaju da je u srcu svakog čoveka klica mira i svetlosti, ali da taj mir možemo sačuvati samo ako ne dozvolimo zlu da se nastani u nama. Mržnja i osveta, iako deluju kao prirodan odgovor na povredu, zapravo nas još više vezuju za onoga ko nam je naneo bol i sprečavaju da zacelimo. Pravi put, kažu, nije uzvraćanje, već praštanje – ne kao slabost, već kao najuzvišeniji oblik unutrašnje slobode.
U Jevanđelju po Mateju zapisano je: „Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu…“ (5:44). Te reči, koje zvuče gotovo nemoguće u svakodnevnoj praksi, predstavljaju srž hrišćanskog učenja o ljubavi i saosećanju. Monasi veruju da čovek koji uzvrati zlom – čini zlo i sebi. Jer kad se srce ispuni gorčinom, ono gubi sposobnost da voli, da se raduje i da veruje.
- Umesto toga, savetuje se da se uzdignemo iznad uvrede, da prepoznamo da onaj ko nas povređuje to čini iz sopstvenog bola, nezrelosti ili duhovne slepoće. Takve osobe nisu neprijatelji u klasičnom smislu – već učitelji. Pokazuju nam koliko je važno sačuvati mir duše, koliko je plemenito ostati blag i tih kada bismo najradije viknuli ili uzvratili.Najmoćnije oružje koje imamo u borbi sa povredama nije reč, nije osveta – već molitva. Kada se molimo za one koji su nas povredili, ne činimo to samo zbog njih. Pre svega, menjamo sebe. Srce koje je bilo ranjeno, molitvom postaje meko, čisto i spremno da ponovo voli. Kroz molitvu, otpuštamo teret mržnje i vraćamo radost sopstvenom biću.
Jedna od drevnih molitava iz pravoslavnog Molitvoslova upravo je posvećena toj temi – molitvi za one koji nam čine zlo. Njene reči prizivaju milost, smirenje i snagu da se uzdignemo iznad bola:
„Gospode, Bože moj, u ruke Tvoje predajem duh i dušu svoju,
i one koji mi zlo žele i zlo čine.
Oprosti im, Gospode, i ne uzmi im ovo za greh,
jer su slepi duhom i ne poznaju istinu Tvoju.
Pomozi meni da ne zamrzim, da ne osudim,
već da u smirenju podnesem uvredu,
kao što si Ti, Gospode, podneo krst i rane zbog naših grehova.
Daj mi srce meko, u kome nema mržnje,
i ruke čiste od osvete.
Umesto gneva, daruj mi molitvu.
Umesto suza, nadu.
Umesto tame, svetlost Tvoje ljubavi.
Jer Tebi priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.“
Praštanje ne znači da treba dopustiti da nas neko stalno povređuje. Duhovni rast podrazumeva i mudrost da postavimo granice, da se zaštitimo, ali ne iz mržnje – već iz ljubavi prema sebi. Monasi savetuju: oprosti iz srca, ali nauči lekciju. Zlo ne treba negovati ni u sebi ni u drugome.
- Zato, kada sledeći put osetimo bol od nepravde, vredi zastati. Udahnuti. Umesto da tražimo osvetu, pokušajmo da pronađemo mir. Da se pomolimo. Da zatražimo snagu da ostanemo blagi i uzdržani, ne zato što smo slabi – već zato što izabrati mir kad bi bilo lakše vikati, znači biti duhovno jak.
U svetu koji često slavi osvetu, nadmoć i osudu, reči monaha sa Svete Gore nas podsećaju na tihi, ali moćan put: put praštanja, razumevanja i molitve. Samo tako možemo izlečiti i sebe – i svet oko nas.
