By Pre neki dan posetila sam svog dečka u gradu u kojem studira. Iako sam znala da njegova porodica nije u najboljoj finansijskoj situaciji, nikada se nije žalio niti želeo da o tome mnogo priča.
Dok je pripremao večeru, zamolio me je da svratim do prodavnice i donesem pavlaku – onu malu, u čašici. Kako sam bila u većem marketu, i nisam imala strpljenja da tražim baš tu, uzela sam veću – onu u plastičnoj posudi.
Večera je prošla predivno, bilo nam je toplo i opušteno, a ostatak pavlake je ostao u frižideru. Kasnije uveče, kada smo zajedno krenuli nazad ka našem gradu, primetila sam da je, bez reči, tu pavlaku spakovao u svoju torbu.
Nije to bila velika stvar – samo pavlaka. Ali za mene je bila tiha poruka. Taj mali gest otkrio mi je mnogo više nego reči. Osetila sam koliko im je svaka sitnica važna i koliko vode računa o svemu.
Na putu kući, predložila sam mu da jednog dana obradujemo njegove roditelje i odnesemo im nekoliko osnovnih namirnica, kao znak pažnje i zahvalnosti za sve što su učinili i koliko su me lepo prihvatili. Pritom sam to rekla na način koji ne bi povredio njegov ponos.
Učinila sam to, i planiram da to radim češće – ne zbog sažaljenja, već iz poštovanja, zahvalnosti i ljubavi. Neki ljudi zaslužuju da ih se voli baš zato što ništa ne traže – ali sve daju.
Pouka:
U životu, često nisu velike reči ono što nas dotakne, već male stvari. Ljubav, briga i zahvalnost ponekad se kriju u najjednostavnijim gestovima – kao što je pavlaka u torbi.
