By Moja biološka majka rodila me vrlo mlada, sa svega 17 godina. U tom trenutku, donela je tešku životnu odluku – da me da na usvajanje. Iako sam odrasla u voljenoj porodici, pitanja o mom poreklu su me pratila kroz godine.
Kada sam postala punoletna, odlučila sam da pokušam da je pronađem. Uspeh je došao brže nego što sam očekivala. Ipak, naš susret nije bio onakav kakvom sam se možda potajno nadala. Ljubazno, ali odlučno, zamolila me je da je ne kontaktiram ponovo. Bila je to situacija u kojoj sam pokušala da razumem nečiju granicu, iako me je bolela.
Mislila sam da je to kraj priče.
Međutim, godinu dana kasnije, na mojim vratima pojavio se njen suprug. Rekao mi je da je slučajno saznao za moje postojanje i da je razgovarao sa njom o mogućnosti kontakta. Iako se ona nije predomislila, on je izrazio želju da me upozna.
Sa sobom je doneo kovertu punu porodičnih fotografija – među njima i slike njihove dece, mojih polusestara. Pored toga, ponudio je podršku u trenutku kada mi je bila najpotrebnija, uz iskrene reči da su mi njihova vrata uvek otvorena.
Taj gest me je duboko dotakao.
Iako nisam odrastala uz biološku porodicu, tog dana sam prvi put osetila da neko iz tog dela mog života želi da me vidi, da me upozna – ne kao stranca, već kao nekoga ko pripada. Taj trenutak mi je pružio osećaj prihvatanja koji nisam znala da mi nedostaje.
