By Moj suprug i ja nedavno smo postali roditelji. Prvi meseci sa bebom doneli su nam mnogo radosti, ali i novih izazova. U početku je sve delovalo savršeno – suprug je bio pažljiv, brižan i aktivno uključen u brigu o našem sinu.
S vremenom sam primetila promene u njegovom ponašanju. Postajao je umorniji, često zamišljen i povučen. Nekada bi se povukao u sobu bez posebnog razloga. Isprva sam mislila da je to posledica umora, što je razumljivo s obzirom na novu životnu dinamiku.
Jedne večeri, dok je beba plakala, primetila sam nešto što me zabrinulo – činilo se kao da je suprug istovremeno bio na dva različita mesta. To je bio trenutak kada smo započeli ozbiljan razgovor.
Tada mi je otvoreno ispričao da se još u mladosti suočavao sa određenim psihičkim poteškoćama, koje su se sada, nakon dolaska bebe, ponovo pojavile. Bio je svestan da mu je potrebna podrška i spreman da je potraži.
Privremena distanca – odluka iz ljubavi
Zajedno smo odlučili da se privremeno preselim sa bebom kod svojih roditelja kako bi on imao prostor i vreme da započne terapiju. Nije bila laka odluka, ali smatrali smo je važnom za dobrobit naše porodice.
Šta sam naučila iz ovog iskustva
Briga o mentalnom zdravlju je ključna – Promene u ponašanju ne treba zanemarivati. Umor, povučenost ili gubitak koncentracije mogu biti znak da je potrebna pomoć.
Otvoren razgovor pravi razliku – Iskrenost u odnosu pomaže da se problemi prepoznaju i da se zajedno radi na rešenju.
Stručna podrška je dostupna – Psiholozi i terapeuti pružaju neophodnu pomoć i alate za prevazilaženje izazova, naročito u stresnim životnim fazama poput roditeljstva.
Danas moj suprug redovno ide na terapiju i posvećen je svom oporavku. Naš brak se suočava sa izazovima, ali verujem da pravovremena reakcija i međusobno razumevanje mogu doprineti ozdravljenju i pojedinca i porodice.
