By Noć je polako spuštala svoj veo na gustu šumu. Pod starim hrastom sedeo je stariji čovek, umoran od života i putovanja koje su ga godine naterale da prođe. Njegova deca, vođena različitim prioritetima, ostavila su ga da se odmori pod otvorenim nebom, uvereni da više ne razume svet koji se promenio.
Dok su senke postajale dublje, a vetar šaptao kroz granje, koraci su se približavali. Starac je sklopio oči, misleći da je kraj blizu.
Ali iz tame nije izašla opasnost — već podsetnik na davno učinjeno dobro delo.
Veliki vuk, čije krzno je sijalo pod mesečinom, prišao je tiho. Njegove oči nisu nosile pretnju, već prepoznavanje. Nisu se sreli prvi put. Mnogo godina ranije, isti taj čovek spasao je mladog vuka iz zamke postavljene u šumi. Oslobodio ga je, dao mu život — i zauvek ostao u njegovom sećanju.
Vuk je sada prišao, nagnuo glavu i dozvolio da mu se priđe. Nije bilo reči, ali je razumevanje bilo potpuno.
Uz neobičnu blagost, spustio se do starca, kao da mu nudi podršku. U sledećim trenucima, počeo je da ga vodi stazom kroz šumu. Nije bilo agresije, samo tiho prisustvo i sigurnost.
Kada su se svetla sela ukazala, meštani su istrčali iz kuća, zatečeni prizorom — vuk je stajao pred kapijom, a pored njega starac, iscrpljen ali živ. Vuk je pogledao poslednji put, pa nestao među drvećem.
Ljudi su pomogli starcu, smestili ga u toplinu, dali mu vodu i odeću. A on je, gledajući u vatru, izgovorio rečenicu koju su svi zapamtili:
„Ponekad saosećanje pronađe put tamo gde ga najmanje očekujemo. I vrati nam ono što smo zaboravili — ljudskost.“
