By Bila sam sama kod kuće jednog popodneva osamdesetih godina, kad sam čula korake iz pravca spavaće sobe mojih roditelja. Iako sam znala da nema nikoga osim mene u kući, odlučila sam da provjerim – za svaki slučaj.
Ušla sam u sobu, ali nije bilo nikoga. Ipak, nešto me zateklo – mamina telefonska slušalica, koja uvijek stoji na njenom noćnom ormariću, ležala je na podu. Bilo mi je neobično, ali sam je jednostavno podigla i vratila na mjesto.
U tom trenutku, telefon je zazvonio. Kad sam se javila, čula sam poznat glas – bio je to moj otac. Pitao me:
„Šta nije u redu?“
Zbunjena, pitala sam ga zašto to misli. Objasnio mi je da je nekoliko minuta ranije pokušao da nas dobije. Neko je navodno podigao slušalicu, ali nije ništa rekao – pa je prekinuo vezu. Nakon toga, nije mogao uspostaviti poziv sve dok ja nisam vratila slušalicu na postolje.
Nikada nismo pronašli logično objašnjenje. U sobi nije bilo nikoga, prozori su bili zatvoreni, a prostor pretrpan stvarima – nije bilo gdje da se neko sakrije, čak ni dijete. A telefon… više nikad nije bio pomjeren s mjesta.
Možda je sve bilo slučajnost, ili možda samo niz sitnih događaja koji su se poklopili baš u tom trenutku. Ipak, taj osjećaj da se nešto neobično dogodilo – ostao je sa mnom do danas.
