By Bio je to sasvim običan jutro u maloj pekari u kojoj sam radio — dan koji je mirisao na svež hleb i rutinu. Brisao sam pult kada je zazvonilo zvonce na vratima, a ušla je mlada žena, potpuno mokra od kiše. Odeća joj je bila skromna, oči umorne, a jedna ruka nežno je počivala na njenom trudničkom stomaku.
„Molim vas,“ šapnula je. „Trebalo bi mi malo hleba. Nemam novca, ali gladna sam.“
Откријте још
Digitalna novinska agencija
Knjige o istoriji regiona
Na trenutak sam se dvoumio. Gazda je oduvek ponavljao: nema poklanjanja, nema izuzetaka.
Ali njen tih, drhtav glas bio je dovoljan da donesem odluku. Zamotao sam svež, topao hleb i pružio joj ga.
Oči su joj se napunile suzama. Skinula je malu ukosnicu iz kose i stavila mi je u ruku.
„Trebaće vam jednog dana“, rekla je tiho.
Pre nego što sam uspeo da odgovorim, već je izašla.
Cena dobrote
Kada je vlasnik pekare saznao šta se dogodilo, nije bio zadovoljan.
Sutradan me je otpustio.
Otišao sam samo sa keceljom, blagim mirisom brašna na njoj — i malom ukosnicom koju mi je žena poklonila. Nisam znao zašto je čuvam, možda zato što me podsećala da dobrota ima vrednost čak i kada je ne vidimo odmah.
Prošlo je šest nedelja. Tražio sam posao, ali bez uspeha.
A onda sam jednog večeri, dok sam slagao veš, pronašao malu kovertu u džepu stare kecelje.
Unutra je bilo kratko pismo, urednim rukopisom:
„Ponekad dobrota košta, ali nikada ne ostane neplaćena.“
Znao sam od koga je.
Nova vrata
Te večeri, prolazio sam pored toplog, svetlog kafića. Na prozoru je stajao natpis:
Potrebna pomoć.
Ušao sam. Menadžerka me je saslušala strpljivo i bez žurbe.
Kada sam pomenuo pekaru i razloge zbog kojih sam otišao, njene oči su omekšale.
„Primljeni ste“, rekla je.
„Ovde cenimo srce, ne samo ruke.“
Osetio sam kako se nešto u meni umiruje. U džepu sam osetio ukosnicu. Možda je žena tada zaista bila u pravu — možda mi je jednog dana trebalo, ne kao predmet, već kao podsetnik.
Novi početak
Kafić je ubrzo postao mnogo više od posla. Bio je topao, miran i pun ljudi koji su se međusobno podržavali.
Vremenom sam ponovo počeo da osećam sigurnost i mir.
Jednog jutra čuo sam dvoje gostiju kako razgovaraju o lokalnoj organizaciji koja pomaže porodicama u teškim situacijama. Spomenuli su i ime žene kojoj sam dao hleb. Dobila je pomoć, sklonište i podršku.
Stajao sam nekoliko trenutaka u tišini, sa osećajem zahvalnosti. Možda je baš onaj hleb bio prvi korak ka njenom oporavku.
Kada se dobrota vrati kući
Nekoliko nedelja kasnije, stigla je koverta sa mojim imenom.
U njoj je bio kratak tekst, istog urednog rukopisa:
„Tvoja dobrota mi je pomogla da ustanem. Sada je moj red.“
Uz poruku je bila i mala poklon-kartica za kafić, kao simbol zahvalnosti.
„Dobrota putuje. Nekad zaobilazi dugo, ali uvek stigne.“
Nasmejao sam se kroz suze. Presavio sam poruku i stavio je u džep — pored ukosnice.
Lekcija koja ostaje
I danas radim u tom kafiću. Ukosnica je i dalje u džepu moje kecelje, i ponekad je dodirnem kada vidim nekoga kome je možda potrebna toplina ili lepša reč.
Jedna lekcija ostala je sa mnom zauvek:
Dobrota se vraća.
Možda brzo, možda tek posle mnogo vremena — ali nikada ne nestaje.
Možda me je u pekari koštala posla, ali donela mi je mnogo više:
veru da se saosećanje isplati, čak i kada ne znamo kako će nam se vratiti.
