By Agentica Sarah Chen zaustavila me je na autoputu zbog slomljenog zadnjeg svjetla. Kada je prišla i ugledala moje lice, u trenu mi je nestao dah.
Imao sam oči svoje majke, isti nos i madež ispod lijevog uha, u obliku polumjeseca – onaj isti madež koji sam svake večeri ljubio dok je bila beba, prije nego što je njena majka nestala s njom.
Trenutak prepoznavanja
„Licencu i registraciju, molim“, rekla je hladno i profesionalno.
Ruke su mi se tresle dok sam joj predavao dokumenta. Na njima je pisao: Robert „Duh“ McAllister.
Nije prepoznala ime – vjerojatno je njena majka promijenila njeno prezime. Ali ja sam znao. Znao sam po načinu kako je pomerila kosu iza uha, po sitnom ožiljku iznad obrve od pada s tricikla. Ona je bila Sara. Moja Sara.
Povratak u prošlost
Moram da se vratim tri decenije unazad da biste razumjeli.
Moja ćerka, Sara Elizabet McAllister, rođena je 1990. Imao sam pravo na viđanje nakon razvoda. Sve je bilo po redu dok njena majka, Ejmi, nije upoznala bogatog bankara Ričarda Čena.
U ožujku 1993. došao sam da je pokupim za vikend. Stan je bio prazan. Ejmi je nestala s našom ćerkom.
Prijavio sam nestanak. Angažovao privatni detektiv. Trošio svaki dolar. Sud je presudio da je Ejmi prekršila uvjete starateljstva – ali bilo je kasno. Nestala je bez traga.
Trideset jednu godinu tražio sam svoje dijete. Nikada se nisam ponovo oženio. Nikada nisam imao drugu decu. Svaki dan sam tražio Šarino lice u gomili. Svako putovanje s bratstvom motociklista, svaki skup, svaku trku – uvijek sam nosio njenu fotografiju u džepu prsluka. Fotografija je izbledela, ali nikada nije nestala.
Hapšenje
„Gospodine McAllister, siđite s motocikla“, rekla je agentica Chen.
Nije znala da hapsi vlastitog oca.
Dok mi je stavljala lisice, osjetio sam poznati miris – vanila pomiješana sa nečim dubljim. Johnsonov bebi šampon. Onaj koji je Ejmi kupovala, jer „ne peče oči“.
„Moja ćerka je koristila taj šampon“, izustio sam.
Sara je zastala. Pogledala me je zbunjeno. Njene oči – moje oči – zasijale su sumnjom.
Dokazi
Na stanici, kada je alkotest pokazao nulu, molio sam je da pogledam moju fotografiju.
Izvadio sam je iz prsluka. Bilo je to lice dvogodišnje djevojčice u mojoj prevelikoj majici, kako sedi na mom Harleju i smeje se. Moja Sara, nekoliko tjedana prije nego što je nestala.
„Odakle vam ovo?“ upitala je oštro.
„Ovo je moja ćerka, Sara Elizabet McAllister. Rođena 3. septembra 1990.“
Sara je problijedela. „Moji hranitelji su mi rekli da su mi pravi roditelji poginuli u nesreći na motoru. Zato se, kažu, plašim motocikla.“
Reči su me presekle. Ejmi nije samo odvela našu ćerku – već je ubila naše postojanje u njenom sjećanju.
„Pitaj ih za svoju majku, Ejmi Patrišu Williams“, rekao sam. „Pitaj ih zašto nema tvojih fotografija prije treće godine. Pitaj zašto imaš nalepnicu iz bolnice u kojoj, navodno, nikada nisi bila.“
Sara je drhtala. Ali otišla je.
Tri sata kasnije vratila se u sobu. Oči su joj bile crvene.
„Priznali su“, šapnula je. “Moji hranitelji. Ejmi je bila Lindina sestra. Pomogli su joj da nestane. Kada je umrla u nesreći, jednostavno… nastavili su da me podižu kao svoju.”
Srce mi je udaralo kao nikada prije.
„Ti si moja Sara“, rekao sam.
Suzama je klimnula glavom.
Novi početak
Pokazala mi je fotografije svoje djece – mojih unuka. Tajler, šest godina. Brendon, četiri. Obojica su imala našu bradu, onaj isti iskrivljeni osmeh.
Nakon trideset i jedne godine, pronašao sam je. Policajka koja mi je stavila lisice bila je moje izgubljeno dijete.
