By Kada je moj sin, Marko, odlučio da nakon razvoda živi kod svog oca, trudila sam se da poštujem njegov izbor. Verovala sam da će mu promena prijati i da će mu pružiti bliskost koju je dugo želio. U početku je sve izgledalo savršeno – slali su mi smiješne fotografije, video-snimke i poruke pune šale.
Ali kako je vrijeme prolazilo, te su poruke postajale sve ređe. Marko je postao povučen, a nastavnici su mi rekli da izgleda odsutno i da ne predaje zadatke.
Pokušavala sam da mu priđem nežno, bez pritiska, ali su njegovi odgovori bili oprezni. Tog kišnog popodneva, kada je došao do mog automobila spuštenih ramena i tužnog pogleda, istina je počela da izlazi na površinu.
Marko je bio opterećena situacija kod oca – prazni frižideri, dugotrajna odsustva, povremeni problemi u kući. Sve je to skrivao kako bi zaštitio oca, ali i sebe. Slomilo mi je srce da vidim teret koji jedno dijete nikada ne bi smelo da nosi.
Odvela sam ga kući i te noći je prvi put mogao da se opusti. Tijekom narednih tjedana, postavili smo stabilnu rutinu: redovni obroci, mirno okruženje i savjetovanje. Svakog jutra sam mu ostavljala male poruke ohrabrenja.
Postepeno, Marko je ponovo počeo da svetli – vratio se hobijima, iskreno se nasmejao, a nastavnici su primetili promenu. Na kraju godine dobio je nagradu za “najotpornijeg učenika”.
Kupite vitamine i suplemente
zdravlje
Danas živim sa mnom stalno. Naš dom ponovo diše punim plućima, njegova muzika odzvanja hodnikom, zidove krase motivacione poruke, a Marko više ne skriva svoje emocije.
Shvatila sam da ljubav nije samo puštanje djece da idu svojim putem. Ljubav znači prepoznati trenutak kada je potrebno pružiti ruku, stati uz njih i čuti ono što ne mogu izgovoriti.
Marko nije tražio udaljenost. Tražio je sigurnost. I bila sam tu da je pružim.
