By Prošlog vikenda poveo sam svog 92-godišnjeg oca u tržni centar kako bismo mu kupili novi par cipela.
Nakon kupovine svratili smo u food court da nešto pojedemo. Seli smo za sto pored tinejdžera čija je kosa bila oblikovana u šiljke jarkih boja. Zelena, crvena, narandžasta i plava uzdizale su se poput naslikanog izlaska sunca — upečatljivo i nemoguće za ne primetiti.
Moj otac nije mogao da skine pogled sa njega.
Nije bilo osude u tom pogledu, već čista radoznalost — ona tiha fascinacija čoveka koji je živeo dovoljno dugo da vidi kako se svet menja na načine koje nikada nije mogao da zamisli.
Primijetio sam da se mladić pomalo nelagodno pomera, povremeno gledajući ka mom ocu, očigledno zbunjen stalnim posmatranjem.
Na kraju je, uz poluosmeh i trunku sarkazma, progovorio:
— „Šta je, čika? Nikad niste uradili ništa zabavno u životu?“
Zadržao sam dah. Znao sam da očev um i dalje radi bistro i brzo, uprkos godinama. Očekivao sam oštar odgovor.
Umesto toga, otac je polako spustio viljušku, blago se nasmešio i rekao:
— „Kad sam bio mlad, nisam imao šarenu kosu. Ali sam se trudio da ulepšam svet oko sebe dobrotom, poštovanjem i radošću.“
Za stolom je nastala kratka tišina dok su se njegove reči slegale. Zatim je dodao:
— „Lepo je izražavati se kroz boje. Samo zapamti — najlepša svetlost koju možeš da podeliš sa drugima je tvoj karakter.“
Tinejdžer je trepnuo, a izraz lica mu se promenio. Drskost je ustupila mesto razmišljanju. Polako se nasmešio, klimnuo glavom i tiho rekao:
— „Hvala.“
Otac se zatim vratio svom obroku, kao da nije rekao ništa neobično.
A ja sam ostao zadivljen — kako nekoliko mirnih, pažljivo izabranih reči može da dotakne nečije srce.
Tog popodneva sam shvatio nešto važno:
spoljašnjost privlači pogled, ali je ono što nosimo u sebi ono što ostavlja pravi i trajan utisak.
