By Kiša je počela da pada tačno pre nego što su spustili Tomasov kovčeg. Bio je to čovek koji bi u takvoj situaciji stavio kantu pod krov koji prokišnjava i nazvao to „unutrašnjom fontanom“. Stojeći u mokroj grobljanskoj travu, mislila sam kako tuga ne bi trebalo da deli prostor sa sećanjima na njegove loše šale. Ali, nekako jeste.
Gledala sam kako kovčeg nestaje u zemlji. Pored mene, brat Majkl je pročišćavao grlo, sestra Mara je čvrsto zagrlila samu sebe, dok je Noa koristio poslednji atom snage da se ne slomi. U sebi sam mu se zahvaljivala za školske užine sa porukama, za pletenice koje je učio da pravi iz knjiga i za to što nikada nismo osetili da nismo njegova krv.
Tomas se oženio mojom majkom kada sam imala pet godina, a već sa sedam ostala sam bez nje nakon saobraćajne nesreće. Svi su pretpostavljali da će me baka i deda uzeti, ali Tomas je samo pogledao u mom pravcu i rekao: „Ona je moja ćerka.“ To je bio kraj rasprave. Bio je moj otac na svaki način koji je važan. Kada sam imala devet godina, usvojio je blizance Majkla i Maru iz prihvatilišta, a dve godine kasnije Nou i Suzan.
Nazad na groblju, Majkl mi je šapnuo da je Suzan došla. Stajala je u pozadini ispod crvenog kišobrana. Tomas ju je čekao do samog kraja; tri noći pre nego što mu je srce otkazalo, tražio je da ostavimo upaljeno svetlo na tremu, za svaki slučaj. Suzan je otišla pre dve godine, odmah nakon osamnaestog rođendana, ostavivši poruku da želi život pod sopstvenim uslovima. Tada mi je u telefonskom razgovoru samo rekla: „Ti ne poznaješ Tomasa onako kako ga ja poznajem.“
Dok smo stajali na kiši, prišao nam je Tomasov advokat, gospodin Elvud, i zamolio nas da nakon sahrane dođemo u kancelariju jer nam je očuh ostavio zaključanu drvenu kutiju. Kada sam je otvorila, unutra je bilo pet koverata adresiranih njegovim drhtavim rukopisom.
Okrenuli smo stolice jedni od drugih. Moje pismo je počinjalo rečima: „Moja slatka devojčice, Suzan je otišla jer je saznala nešto o meni što niko od vas ostalih nije znao.“
Tomas je objasnio da je Suzan u njegovom stolu pronašla stari medaljon sa fotografijom mlade žene – njene majke. Dok sam čitala dalje, Noa je tiho zaplakao, Mara je pokrila usta, a Suzan je potpuno pobledela, uzela pismo i istrčala na kišu.
Potrčala sam za njom i stigla je ispod starog hrasta gde je bolno jecala. Ostali su nas ubrzo okružili. Suzan mi je pružila pismo i zamolila me da ga pročitam naglas jer ona to ne može.
Tomas je napisao da žena u medaljonu nije bila Suzanina majka na način na koji je verovala. To je bila njegova mlađa sestra Eliza, koja je pobegla od kuće sa sedamnaest godina. Kada ju je godinama kasnije pronašao u gradu, ona je već preminula od bolesti, a njeno dvoje dece – Noa i Suzan – završili su u hraniteljskim porodicama. Tomas ih je odmah doveo kući. Kada ga je Suzan suočila sa medaljonom, bila je previše besna da bi čula istinu, a njemu je kasnije ponestalo hrabrosti i vremena da joj objasni da je zapravo njen ujak koji ih je spasio, a ne čovek koji je napustio njihovu majku.Породица
„Nije je napustio… Došao je po nas“, šaputala je Suzan kroz suze.
Pozvala sam je da pođe sa nama, a Noa je dodao da bi Tomas bio besan da se razdvojimo na parkingu. Te večeri, nas petoro se vratilo u njegovu kuću. Svetlo na tremu je i dalje bilo upaljeno.
Unutra je sve mirisalo na njega. Majkl je otišao u kuhinju da skuva kafu, Mara je izvadila albume sa slikama, a Suzan je sedela na kauču držeći medaljon. „Mrzela sam ga tako dugo. Misliš li da će mi oprostiti?“, pitala je. Odgovorila sam da joj je već oprostio, a Majkl je dodao da bi Tomas oprostio i pljačku banke da je neko izgledao dovoljno pokajnički, što nas je sve nasmejalo kroz suze. Listali smo albume, gledali se u smešnim božićnim pidžamama i šalili se na račun njegove frizure.
Tri dana kasnije, ponovo smo otišli na groblje po vedrom danu. Suzan je kleknula, stavila ruku na spomenik i kroz suze šapnula: „Tako mi je žao, Tomase.“ Spustila sam mali upaljeni fenjer pored groba, koji je svetleo baš kao ono svetlo na tremu.
Tomas nas je čitav život učio da dom nije nešto što moraš da zaslužiš, već mesto koje ostaje osvetljeno za tebe bez obzira na to koliko daleko odlutaš. Kada smo krenuli nazad prema putu, nas petoro smo koračali kao pravi brat i sestre. Jer ljubav nije krv. Ljubav je onaj ko ostane.
