By Često se misli da vreme leči svaku ranu, ali istina je da se neki gubici samo sakriju duboko ispod površine, čekajući pravi trenutak da ponovo isplivaju. Nakon što je naša sestra Nora preminula, nepoznati ljudi su počeli da oslovljavaju Lejlu i mene kao bliznakinje. Tako je svima bilo lakše – bilo je jednostavnije prihvatiti da pred sobom imaju dve devojčice, umesto da se suoče sa bolnom činjenicom da su nekada postojale tri. Međutim, nas dve se nikada nismo osećale kao bliznakinje. Osećale smo se kao preostali delići nečega što je nekada bilo savršeno celo, a onda se surovo slomilo.
Sestra koja nas je držala na okupu
Nora je bila starija od nas celih sedam minuta, a tu činjenicu je koristila kao neoboriv dokaz svog trajnog autoriteta nad našim životima. „Ja sam najstarija“, ponosno bi izjavila svakog puta kada bi trebalo doneti neku odluku. Lejla bi na to redovno kolutala očima, tvrdeći da sedam minuta prednosti ne znači biti stariji, ali Nora bi se samo zagonetno nasmešila. Te bezazlene prepirke bile su najlepša zvučna podloga našeg detinjstva, ispunjenog smehom, jastucima koji lete kroz sobu i tajnim crtežima po zidovima.
Kada god bismo se Lejla i ja posvađale oko igračaka, garderobe ili mesta za stolom, Nora je uskakala kao mali, rođeni diplomata. Nikada nije zauzimala strane, već je, kako je sama govorila, uvek birala stranu mira. Umela je da nas zasmeje do suza u trenucima najveće ljutnje, da nam veže pertle kada kasnimo u školu i da sačuva naše omiljene bombone. Tokom strašnih letnjih oluja, uvek je spavala u sredini između nas dve, jer je verovala da je njena dužnost da nas zaštiti sa obe strane. Bila je samo dete, a provela je svoj kratki život brinući o svima nama.
A onda se sve promenilo. Najpre su odrasli počeli da šapuću po ćoškovima, verujući da će utišanim glasovima sakriti strašnu istinu. Nora je, međutim, razumela mnogo više nego što su oni mislili. Njen prvi boravak u bolnici delovao je potpuno nerealno – oštar miris dezinfekcionih sredstava, jaka svetla koja se nikada ne gase i šareni crteži na zidovima koji su bezuspešno pokušavali da unesu vedrinu. Dok smo Lejla i ja preplašeno stajale pored njenog kreveta, Nora je izgledala tako krhko i sitno, ali je i dalje više brinula o nama nego o sebi. Trudila se da nas nasmeje čak i kada joj je ponestajalo snage, ali bez obzira na to koliko smo je čvrsto držale za ruke, nismo mogle da zaustavimo ono što je dolazilo.
Kutija koja je čekala deset godina
Kada nas je Nora napustila, u našu kuću se uselila teška, nepomična tišina. Njene papuče su mesecima stajale netaknute u hodniku, njena četkica za zube je ostala pored naših, a njen prazan krevet bio je prva stvar koju bih videla ujutru i poslednja pre nego što zaspim. Rođendani su postali posebno bolni periodi. I dalje je bilo torte, svećica i ukrasa, ali jedna stolica je uvek ostajala prazna. Svake godine, Lejla i i ja smo u tišini brojale tri mesta za stolom, iako nas je ostalo samo dve.
Tuga nas tokom godina nije zbližila; naprotiv, polako nas je gurala na suprotne strane. Lejla je postala zatvorena i oštra na rečima, dok sam se ja potpuno povukla u tišinu. Do trenutka kada smo napunile dvadeset jednu godinu, jedva da smo znale kako da razgovaramo jedna sa drugom. Tog jutra, mama nas je pozvala na rođendanski doručak. Trpezarija je bila ukrašena balonima, na stolu je stajala torta, ali i tri kompleta tanjira. Nijedna od nas to nije prokomentarisala.
A onda je mama ušla u prostoriju noseći u rukama malu drvenu kutiju. Nešto se bolno steglo u mojim grudima. Pažljivo je spustila kutiju između nas dve, a na njenom vrhu nalazila se stara, prepoznatljiva koverta sa Norinim rukopisom. Na njoj je stajalo: OTVORITI NA NAŠ 21. ROĐENDAN. Mama nam je kroz suze objasnila da je Nora napravila ovu kutiju neposredno pre nego što je preminula, zamolivši je da je čuva u tajnosti sve do ovog dana.
Drhtavim rukama podigla sam poklopac. Unutra su se nalazila tri paketića uvezana izbledelom ljubičastom trakom – jedan za mene, jedan za Lejlu, a treći je bio naslovljen na nas obe. Otvorila sam svoj paketić i u njemu pronašla narukvicu prijateljstva, našu zajedničku fotografiju iz detinjstva i pismo. Dok sam razvijala papir, imala sam osećaj kao da je Nora ponovo zakoračila u sobu. Podsetila me je na moje stare navike, na pesme koje sam pevala misleći da me niko ne čuje i na moju osobinu da krijem bol. „Ljudi koji te vole moraju da znaju gde te boli“, napisala je.
Lejla je zatim otvorila svoj paketić. Dok je čitala reči koje joj je sestra ostavila, suze su joj nekontrolisano tekle niz lice. „Nisi ljuta, samo si uplašena. Postoji razlika“, stajalo je u njenom pismu. U tom trenutku, zid koji je godinama stajao između nas dve se potpuno srušio. Shvatila sam da Lejlin bes nije bio usmeren protiv mene, već da je sve ove godine tugovala u potpunoj samoći. Prišla sam joj, snažno je zagrlila i po prvi put nakon deset godina, nijedna od nas nije želela da se izmakne iz tog zagrljaja.
Norin poslednji dar i poruka sa stare kasete
Ostao je još samo treći, zajednički paket. Unutra su bile stare fotografije, složena papirna kruna i koverta na kojoj je pisalo: PROČITAJTE OVO NAGLAS. Pismo je počelo u njenom prepoznatljivom, šaljivom tonu, zamišljajući kako izgledamo kao odrasle devojke, a onda je postalo ozbiljno. Nora je napisala da se najviše plašila da će nakon njenog odlaska postati prazan prostor koji nas razdvaja i da ćemo, gledajući jedna u drugu, videti samo ono što nam nedostaje. Zamolila nas je da nastavimo da slavimo život, da se smejemo i da živimo punim plućima.
Na samom dnu pisma nalazilo se uputstvo da pogledamo ispod papirne krune. Tamo je ležala mala audio-kaseta. Mama je zanemela, priznavši da je potpuno zaboravila na njeno postojanje. Brzo smo pronašle stari kasetofon, a prostorijom je ubrzo odjeknuo Norin glas – krhko, tiho, ali neverovatno živo biće nam se obraćalo posle deset godina tišine.
Nora nam je poručila da nije ljuta na sudbinu i da je bila ponosna što je naša sestra. A onda je otkrila tajnu koja nam je zaustavila dah: „Čula sam vas obe kako plačete pored mog kreveta kada ste misleći da spavam. Đia, ti si se molila da zameniš mesto sa mnom. Lejla, ti si želela da ti budeš ta koja je bolesna jer si mislila da si snažnija. Obe ste pogrešile. Niko nije trebalo da zauzme moje mesto. Vi imate svoje živote koje morate proživeti. Morate ostati i živeti za mene.“
Kaseta je utihnula nakon njenih poslednjih reči: „Volela sam vas prva. Volela sam vas poslednja. I ja sam i dalje vaša sestra.“
Niko u prostoriji više nije imao reči. Samo smo se držale za ruke i plakale, ali to više nisu bile suze čistog očaja. Kasnije tog popodneva, isekle smo tri parčeta rođendanske torte – jedno za Lejlu, jedno za mene i jedno za Noru. Po prvi put od njenog odlaska, prazna stolica za stolom nije bila bolan podsetnik na smrt, već mesto rezervisano za večnu i neraskidivu ljubav.
