By Rano tog jutra sedela sam na ivici našeg istrošenog kreveta, posmatrajući Džejka kako spava. Uvek je izgledao tako spokojno, kao da neplaćeni računi i beskrajni troškovi za njega ne postoje. Pružila sam ruku i lagano mu dodirnula rame.
„Džejke. Probudi se. Dogovorili smo se da danas odnesem novac u banku.“
Trepnuo je, probudio se i lenjo nasmešio. „Dobro jutro, dušo. Opet si poranila, ha?“ „Pa, ko će ako neću ja?“, odgovorila sam.
Otišla sam u kuhinju da mu skuvam kafu, dajući mu još jednu priliku da sedi tamo i sanjari o farmi o kojoj nije prestajao da priča. Nekoliko minuta kasnije, pojavio se na vratima, uzeo šolju i seo na stolicu preko puta mene.
„Marta, znaš da te volim, jel da? Ti si moj oslonac. Ti si sve što imam.“ Tiho sam se nasmešila. „Ispričaj mi opet. Šta ćemo tačno da uradimo?“
Džejk je gurnuo šolju u stranu i raširio ruke kao da već može da oseti hektare obradive zemlje oko sebe. „Imaćemo sopstvenu zemlju, sveže mleko, bez ikakvih hemikalija. Ljudi će dolaziti iz cele zemlje. Naše ime će biti na svakoj tegli. I to je samo početak!“ „A deca? Kada ćemo konačno moći da pošaljemo Benija u pristojnu školu?“, pitala sam. „Uskoro, dušo, uskoro. Sve će se rešiti. Prodala si kuću na jezeru – to je početak.“
Limeno sam klimnula glavom. Ta mala kuća na jezeru bila je poslednji deo mojih roditelja koji mi je ostao. Ali ako će njeno žrtvovanje pomoći mom mužu da ostvari svoj san… Pogled mi je skrenuo ka koverti koja je stajala na polici.
„Uplatiću sve na tvoj račun danas“, rekla sam. „Obožavam te, znaš to?“, Džejk se nagnuo i nežno mi dodirnuo obraz. „Niko nikada nije učinio za mene toliko koliko ti.“ „Zato što smo porodica, Džejke. Obećao si – ta farma je naš zajednički san.“ „Naravno, dušo.“
Poljubio me je u čelo tako nežno da sam zamalo poverovala u svaku reč. Dok je šaputao ta obećanja, pokupila sam svoje stvari i spremila se za banku. Iskreno sam želela da pomognem svom mužu da izgradimo bolji život. Ono što nisam znala jeste da će samo deset minuta kasnije jedan neočekivani telefonski poziv srušiti sve u šta sam verovala.
Poziv koji je zamenio uloge
Hodala sam prema autobuskoj stanici sa kovertom bezbedno smeštenom u torbi. Zamišljala sam trenutak kada ću predati novac na šalteru. Džejkov san. Naša budućnost. Samo jedna vožnja autobusom delila me je od toga. Tada je moj telefon zavibrirao.
Pogledala sam ekran sa podignutom obrvom. Pisalo je: ALEKS. Nisam prepoznala ime, ali sam se ipak javila.
„Hej, ćao dušo…“, javio se ženski glas, topao, sladunjav i daleko previše intiman da bi bio slučajan. „Ne odgovaraš mi. Da li je ona već otišla? Čekam te celu noć…“
Stomak mi se okrenuo. Grlo mi se steglo. Prekinula sam vezu tako brzo da su mi ruke drhtale. Šta je ovo bilo? Pogledala sam dole u telefon. Poznati napukli ugao. Istrošena zaštitna maska… To nije bio moj telefon.
Džejk i ja smo slučajno zamenili telefone pre nego što smo izašli iz kuće. Držala sam NJEGOV telefon. Aleks. Njen glas mi je odjekivao u glavi. Stajala sam zaleđena. Banka je mogla da sačeka. Pogled mi je skrenuo na poruke koje se Džejk nije ni potrudio da obriše: „Vidimo se za trideset minuta“, „Već mi nedostaješ“. Tada mi je kliknulo.
Deset minuta kasnije, tiho sam se vratila u kuću i stavila telefon na kuhinjski sto tačno tamo gde mu je i mesto. Baš u tom trenutku, Džejk je utrčao unutra sa usiljenim osmehom. „Hej! Jesi li videla moj telefon?“ „Na stolu. Tamo gde si ga ostavio.“ „Spasila si me!“, uzviknuo je, poslao brzu poruku i odmah ponovo krenuo ka izlazu, zaboravivši čak i da me poljubi za rastanak. „Zakasniću! Sastanci. Ne čekaj me!“
Naravno. Sastanci. Čim je odmakao automobilom, izašla sam napolje, zaustavila prvi taksi i krenula za njim.
Druga strana „zajedničkog sna“
Ubrzo se taksi zaustavio ispred ušuškane kuće sa zelenim kapcima. Kroz otvoren prozor dopirao je NJEN glas – svetao, sladunjav, nemoguć za ignorisanje. Sa zadnjeg sedišta taksija posmatrala sam kako Džejk grli prelepu plavokosu ženu. Čula sam je kako govori: „U redu, mužiću. Hajde da igramo tvoju igru zajedno…“
Želela sam da je pogledam u oči. Sačekala sam da Džejk ode, a zatim sam izašla iz taksija i uputila se pravo prema ulaznim vratima.
Aleks nije izgledala starije od trideset godina. Plava kosa joj je padala preko ramena, a preveliki džemper joj je skliznuo sa jedne strane. Pogledala me je zbunjeno. „Da? Mogu li vam pomoći?“ Udahbula sam polako, osećajući bol pri svakom udisaju. „Mislim da možeš. Ja sam Džejkova žena.“
Zaledila se. „Njegova… žena?“ „Tako je. Marta. Žena koja plaća račune. Ona sa kojom gradi svoju ‘farmu snova’.“
Kratak, gorak smeh pobegao je sa njenih usana, ali su joj oči ostale ozbiljne. Otvorila je vrata šire. „Uđi unutra. Nećemo ovo raditi na tremu.“ Ušla sam. Ruke su joj drhtale. „Zašto si ovde? Da me nazoveš vešticom? Da mi kažeš da se sklonim?“
Skoro da mi je došlo da se nasmejem od muke kakav je neverovatan haos moj muž napravio. „Ko si ti mom mužu? Zašto je došao ovde umesto da ode na poslovni sastanak?“ Aleks je skrenula pogled na trenutak pre nego što je podigla bradu. „Ja sam žena kojom će se oženiti. Nakon što ostavi tebe.“ „Da se oženi tobom? To ti je rekao?“ „Da. Rekao je da je nemoguće živeti sa tobom. Da ga kontrolišeš. A ja… ja ću mu dati sve da mu pomognem.“ „Novac?“, pitala sam. „Da. Rekao je da mu treba za advokate. Da plati sudske troškove za razvod i alimentaciju za tvoje dete.“
Zurela sam u nju u čistom neverici. „Prodala sam kuću svojih roditelja na jezeru da bi on mogao da pokrene posao. Jutros sam bila na putu do banke da mu prebacim poslednji cent koji imam.“ „Nisi valjda?“ „Nisam, Aleks. Ali umalo jesam. Sve dok greškom nisam uzela njegov telefon i čula tvoj slatki glasić.“
Pogledala me je kao da je upravo videla kako se njena sopstvena iluzija ruši u paramparčad. „Prodala sam svoje akcije u očevoj firmi zbog njega. Rekao je da ćemo kupiti novo mesto zajedno, daleko odavde. Kleo se da je završio sa tobom.“ „Zašto te je onda krio? Zašto je meni lagao da je sve ovo za našu porodicu?“
Aleks je podigla pogled, sa maskarom koja joj se razmazala ispod očiju. „Pa, šta da radimo sada?“ „Ako ga pustimo da veruje da i dalje ima i tebe i mene, uetaće pravo u sopstvenu zamku“, odgovorila sam. Obrisala je suzu i konačno se nasmešila. „Ispričaj mi sve.“
Klopka u restoranu
Rekla sam Džejku da sam prebacila svaki dolar na njegov račun i nasmešila se tačno onako kako je navikao od svoje lojalne žene. „Sve će leći za tri dana“, slagala sam ga. Aleks je takođe odigrala svoju ulogu. Rekla mu je da će i njen novac uskoro biti spreman, baš kako je tražio. Dogovorili su večeru u restoranu.
Mi smo već imale svoj plan. Ja sam stigla prva i izabrala sto direktno iza njihovog. Nosila sam stari kaput koji sam pozajmila od Aleks i jeftinu plavu periku koju sam kupila tog popodneva. Sve što je trebalo da uradim bilo je da slušam.
Deset minuta kasnije, predstava je počela. „Hej, lepotice“, rekao je Džejk, naginjući se preko stola da poljubi Aleks u obraz. „Izvini što kasnim. Izgledaš… neverovatno.“ Naravno da izgleda, pomislila sam. Ona je tvoj najnoviji investitor.
Aleks uzvratila osmeh. „Želela sam ponovo da razgovaramo o novcu.“ Džejk se namrštio. „Ponovo? Aleks, već smo prošli kroz ovo.“ „Da, ali želim da budem sigurna. Zašto ti treba toliko novca, Džejke? Gde to ide?“ Njegovo strpljenje je već zvučalo usiljeno. „Sve je to za nas, dušo. Znaš to. Moram da skinem Martu s vrata. Advokati koštaju čitavo bogatstvo. Želi da me iscedi do poslednjeg dinara u razvodu.“
Zamalo sam se glasno nasmejala. Džejke, nemaš pojma koliko sam smirena. Gledam kako se sve što si gradio ruši. Aleks je lagano lupkala noktima o čašu. „Znači, stvarno je ostavljaš?“ Džejk je dramatično uzdahnuo. „Naravno da je ostavljam. Moram da mi veruješ, Aleks. Ovo radim za nas.“
U tom trenutku, Aleks je pustila da joj salveta sklizne na pod. NAŠ SIGNAL. Unustala sam polako i stala direktno iza Džejkovih leđa.
„Ćao, dragi“, rekla sam slatko, skinula periku i bacila je pravo na sto. „Izgleda da je tvoj veliki posao pred sklapanjem, ha?“
Boja je momentalno nestala sa Džejkovog lica. „Marta? Šta koji đavo…“ Aleks se pobednički osmehnula. „Iznenađenje, Džejke. Izgleda da se tvoja žena i tvoja devojka konačno slažu oko nečega.“
Džejk je pokušao veštački da se nasmeje, ali zvuk je bio potpuno šupalj. „Obe ste bile spremne da mi date svoj novac. Ko je ovde onda budala?“ Aleks je podigla obrvu. „O, od mene nećeš dobiti ni jedan jedini dinar. Ne nakon ovoga.“ „Dobro. I ne moraš. Ali Marta mi je ionako već sve uplatila. Trebalo bi da učiš od nje. Lojalna do kraja“, drsko je uzvratio.
Nagnula sam se bliže njegovom licu. „Ne, Džejke. Nisam ti uplatila ni jedan jedini cent. Jedan poziv od Aleks me je spasio. Sećaš se kada si ostavio telefon kod kuće? Sledeći put budi oprezniji kada pokušavaš da vrtiš dve žene odjednom.“
Džejk je otvorio usta, ali nije uspeo da pronađe nijednu reč. Ustuknula sam, izvukla jedan dolar iz torbe i bacila ga na sto. „Uživaj u večeri, dušo. Platiću onoliko koliko zaista vrediš.“
Aleks je zgrabila svoj kaput. „Idemo na picu. Pravu hranu – jeftinu i poštenu.“ Together smo išetale iz restorana, dok je Džejk ostao da sedi iza nas, potpuno bespomoćan.
Na ulici, Aleks me je lagano gurnula ramenom. „Pa… Da li si ikada mislila da ćemo završiti ovde?“ „Nijednom. Ali reći ću ti nešto – ako ti ikada ponovo zatreba partner u borbi protiv prevaranata, pozovi me.“ Nasmejala se glasno, zabacivši glavu unazad. „Dogovoreno. Ali prvo – dupla porcija sira?“ „Dupla porcija sira. I definitivno jedno duplo piće.“
Hodale smo ulicom rame uz rame – dve žene koje su žrtvovale previše, da bi na kraju odbile da izgube bilo šta više.
