By Prošla je duga i mučna godina otkako je Julija preko noći nestala iz Acinog života. Vreme, koje u narodu važi za najboljeg iscelitelja, ovog puta se pokazalo potpuno nemoćnim – njen lik u njegovim mislima nije bledeo, već je sa svakim novim mesecom postajao sve oštriji, nemilosrdno se probijajući kroz njegova svakodnevna sećanja. Aca je na momente duboko u sebi pokušavao da se pomiri sa surovom činjenicom da je otišla. Možda i zauvek.
Svaka nova zora samo je dodatno proširivala bolan jaz između njegove nade i surove stvarnosti. Da bi nekako ublažio razdirući bol u grudima, Aca se fanatično bacio na posao. Njegovi dani pretvorili su se u beskrajnu, haotičnu žurbu ispunjenu sastancima, telefonskim pozivima i poslovnim izveštajima. Namerno je projektovao i ispunjavao svaki slobodan minut, plašeći se i same sekunde tišine, jer je u njoj njen glas uvek postajao previše glasan i čujan.
I tako je prolazio još jedan naizgled običan radni dan. Tokom pauze za ručak, Aca je u velikoj žurbi kasnio na jedan izuzetno važan poslovni sastanak. Trčeći preko bučne gradske ulice, u jednom deliću sekunde se naglo ukočio kao gromom pogođen. Njegov pogled je mahinalno pao na letnju terasu obližnjeg kafića. Za jednim od stolova sedeo je Igor – njegov rođak sa kojim je, spletom životnih okolnosti, izgubio svaki kontakt pre mnogo godina.
Aca je u sekundi promenio putanju svog kretanja i krenuo pravo ka terasi. Kako se približavao, uočio je da Igor nije sam; preko puta njega sedela je devojka. Bila je okrenuta leđima, ali nešto u tim glatkim, prepoznatljivim pokretima i specifičnom nagibu glave nateralo je Acino srce da histerično ubrza rad. Ledena ruka strepnje i šoka u momentu mu je stegla grlo.
Napravio je još jedan oprezan korak. I upravo u tom trenutku, njen prepoznatljiv smeh je prožeo vazduh. Taj zvuk – zvonak, iskren i kristalno jasan – prodro je u samu srž njegovog bića, trenutno budeći sve one teške emocije koje je mesecima pokušavao da zakopa pod gomilom posla. Aca se doslovno zaledio u mestu. Bilo je to apsolutno nemoguće i logički apsurdno, ali bio je spreman da se zakune da bi taj smeh prepoznao među milion drugih na planeti.
Kako je sve počelo: Ponor očaja i gubitka
Godinu i po dana ranije, Julija je sedela u hladnom hodniku privatne klinike, čvrsto stežući u rukama papire sa najnovijim rezultatima ultrazvuka. Čitav svet oko nje u tom momentu je prestao da postoji. Prazno i bezizražajno je zurila u šareni poster na zidu, na kojem su nasmejani, srećni roditelji u naručju držali bebu rumenih obraza. Za nju i Acu, ovo je bio treći pokušaj. I treći, definitivni poraz. Ponovo sablasna praznina tamo gde je tako silno želela da kuca novi život.
Misli su joj bile potpuno zbrčkane, udarajući poput eha o prazan zid neizdrživog bola. Osećala se kao da se cela njena stvarnost razbila na milion oštrih staklenih fragmenata, gde je svaki od njih duboko i trajno ranjavao njenu dušu. Vrata ginekološke ordinacije su se blago otvorila i doktor se pojavio na pragu.
“Julija? Kako si? Je li sve u redu?” pitao je brižnim tonom.
Julija je polako podigla pogled. Susrevši se sa doktorovim očima, uložila je nadljudski napor da natera svoje usne na učtiv, društveno prihvatljiv osmeh.
“Da, hvala vam. Sve je u redu.”
Međutim, lekar je bio vrhunski i iskusan specijalista; iza te providne maske prividne smirenosti jasno je video ogroman, crni ponor čistog očaja.
“Ako vam je u bilo kom momentu potrebno da razgovarate, ili samo da sedite u tišini, znajte: moja kancelarija je otvorena za vas danas sve do sedam uveče.”
Julija je samo ćutke i dostojanstveno klimnula glavom, plašeći se da će joj glas, ako izusti ijednu reč, zatreperiti i potpuno je izdati.
Kada su se te večeri vratili kući, oboje su utonuli u gustu, tešku tišinu svog stana. To je postala njihova zajednička tuga, ali istovremeno i njihov nepremostivi zajednički zid. Julija je satima sedela na sofi, potpuno nepomična, nalik na mermernu statuu. Aca ju je zabrinuto posmatrao iz kuhinje, mehanički mešajući svoj davno ohlađeni čaj. Osećao je kako u njemu iz minuta u minut raste tupa nelagoda – užasan strah za njezino psihičko zdravlje i apsolutna bespomoćnost pred bolom koji joj razdire telo.
Znao je da po svaku cenu mora biti tu za nju, ali jednostavno nije imao predstavu kako i na koji način da joj pomogne. Njegov sopstveni žal za izgubljenim detetom bio je veliki, ali svestan je bio da je to ništa u poređenju sa ponorom očaja u koji je Julija potonula. Da, on je sanjao o tome da postane otac, ali ta želja je kod njega bila uglavnom apstraktna, dok je za Juliju majčinstvo postalo jedini smisao života, pa čak i svojevrsna bolna opsesija.
Aca je polako prišao sofi i pažljivo seo na samu ivicu, pazeći da ne naruši njen prostor. Nežno joj je dodirnuo rame, trudeći se da je ne uplaši.
“Draga, možda bi trebalo da razgovaramo? Mogu li bilo šta da učinim za tebe? Da li želiš da ti donesem topli čaj?” tiho je upitao, birajući svaku reč.
Julija se blago stresla na njegov dodir, ali je nastavila nemo da gleda u jednu tačku na zidu.
“Razumem da je sada nepodnošljivo teško”, nastavio je on, plašeći se da ne kaže nešto pogrešno i dodatno pogorša ionako krhko stanje. “Ali ovde sam. Blizu sam. Ako želiš da vrištimo, da razgovaramo o tome ili samo da satima ćutimo, ja sam spreman.”
Ona je na to samo ćutke klimnula glavom, dok su joj suze u potocima tiho klizile niz blede obraze. Aca ju je snažno privukao k sebi, grleći je najčvršće i najnežnije što je umeo. Prošlo je nekoliko dugih minuta pre nego što je prekinula tu sablasnu tišinu. Njen glas je bio poput šuštanja suvog jesenjeg lišća – tih, slomljen i isprekidan.
“… Zašto nam se ovo opet desilo, Aco? Zašto baš nama?”
“Ne znam, draga”, priznao je iskreno, dok mu je glas drhtao od suza. “Nemam odgovor na to pitanje. Ali jedno znam sigurno: zajedno smo u ovome i zajedno ćemo ovo prebroditi.”
Julija je samo pokrila lice rukama, dok su joj se ramena silovito tresla od tihih jecaja. Muž ju je pritiskao uz svoje grudi, osećajući se u tom trenutku potpuno nemoćno pred nepravdom sudbine.
Dani otuđenja i odlazak bez pozdrava
Međutim, kako su dani odmicali, stvari nisu postajale lakše. Sa svakim novim jutrom, Julija se sve više udaljavala od njega, pretvarajući se u bledu, neprepoznatljivu senku one vesele devojke u koju se godinama ranije ludo zaljubio. Činilo se kao da se pred njegovim očima topi, gubeći svako interesovanje za spoljni svet. Apetit joj je potpuno nestao, a njene omiljene knjige i filmovi mesecima su skupljali prašinu na policama.
Počela je radikalno da izbegava svaku vrstu komunikacije. Sve ređe se javljala dugogodišnjim prijateljima, da bi na kraju potpuno prestala da odgovara na pozive i poruke. Čak je i Acino prisustvo u istoj prostoriji za nju postalo vidan teret. Izgradila je neprobojan zid tišine i apsolutnog otuđenja oko sebe, ostajući zarobljena u sopstvenoj ličnoj tragediji. Aca je ovaj spori raspad njihove ljubavi posmatrao sa strane, sa užasom osećajući kako se nepremostivi ponor među njima svakodnevno širi. Više nije znao šta da uradi, šta da skuva ili šta da kaže. Osećao je kako žena njegovog života polako, ali sigurno klizi iz njegovih ruku pravo u svoj mračni, izolovani svet.
A onda se sve prekinulo. Jedne večeri, Aca se umoran vratio s posla u neobično tih i prazan stan. U prvi mah, tešio je sebe mišlju da je Julija jednostavno izašla do obližnje prodavnice ili u kratku šetnju na svež vazduh. Ali kada je otvorio vrata spavaće sobe, srce mu je momentalno potonulo u pete. Ormar je bio poluprazan, a na besprekorno nameštenom krevetu, potpuno sam, ležao je jedan beli list papira. Sa teškim osećajem jezive slutnje, prišao je i uzeo poruku ispisanu njenim rukopisom:
„Oprosti mi. Ne mogu više biti ovde. Moram da odem. Nadam se da to razumeš. Julija.“
Polako, gubeći snagu u nogama, spustio se na pod odmah tu, pored kreveta, i snažno obuhvatio glavu rukama, pokušavajući da obuzda ludačke misli koje su pretile da ga potpuno izlude. Nakon njenog nestanka, Acin život se preko noći pretvorio u beskrajnu, živu noćnu moru satkanu od konstantne strepnje i očaja. Prvih nekoliko nedelja proveo je u potpunom bunilu, fokusiran isključivo na jednu jedinu stvar – bespoštednu potragu.
Njihov krug prijatelja bio je relativno uzak, i niko od zajedničkih poznanika nije imao apsolutno nikakvu informaciju o tome gde bi ona mogla da se nalazi. Julija gotovo da nije imala živih rođaka; jedina tetka je živela negde daleko u inostranstvu, ali sa njom godinama nije bila u kontaktu. Njen mobilni telefon bio je trajno ugašen i blokiran.
Odmah je podneo zvaničnu prijavu policiji, grčevito se držeći te poslednje nade u pomoć državnih organa. Ali dani su prolazili, pretvarajući se u nedelje, a nikakvih rezultata nije bilo. Njegovi svakodnevni pozivi dežurnoj policijskoj stanici postali su mučan, bolan ritual u kojem je uvek slušao iste hladne, birokratske fraze: „Radimo na slučaju“, „Aktivno tražimo“, „Za sada nemamo novih informacija“. Ove suve reči nisu mogle da popune zjapeću prazninu u njegovoj ranjenoj duši.
Izgubivši vremenom veru u zvaničnu policijsku istragu, Aca je pokrenuo sopstvenu potragu. Metodično, bez prestanka, obilazio je svaku gradsku bolnicu. Što je najgore, obilazio je i mrtvačnice. Bilo je to psihički najstrašnije iskušenje kroz koje čovek može proći, ali svaki put kada bi izašao na svež vazduh i shvatio da nijedno telo nije njeno, osetio bi mučno olakšanje, koje bi odmah potom zamenio lepljivi, parališući užas: ako je nema tamo, gde je onda? Šta joj se desilo? Pomisao da njegova Julija možda negde pati sama, gladna ili da leži povređena bez ikakve pomoći, doslovno ga je izluđivala.
Metodično je oblepio čitav grad flajerima sa njenom velikom fotografijom. Leci sa natpisom “NESTALA” pojavljivali su se na svim autobuskim stanicama, oglasnim tablama i mračnim podzemnim prolazima. Nije se ograničavao samo na jedno naselje – slao je zahteve, štampao i lepio plakate i po susednim gradovima u koje je ona teoretski mogla da otputuje. Aca je postao i izuzetno aktivan korisnik svih društvenih mreža: osnivao je namenske grupe na Fejsbuku, pisao duge, srceparajuće postove i priključivao se svakoj online zajednici koja se bavila potragom za nestalim licima. Njegov svakodnevni život sveo se na konstantno, opsesivno osvežavanje ekrana telefona u bolesnoj nadi da će ugledati barem neku vest ili trag.
Meseci su prolazili, polako se pretvarajući u siv, bezličan i monoton niz dana. Njegova fizička snaga je drastično jenjavala, a u sebi je počeo da oseća ne samo hroničan umor, već i potpunu emocionalnu prazninu. Više nije mogao da zavarava samog sebe i krije istinu: postalo je očigledno da Julija jednostavno nije želela da bude pronađena. Ovo strašno saznanje mu je, paradoksalno, donelo neku vrstu iskrivljene, gorko-slatke utehe. Bilo mu je psihički lakše da poveruje u scenario da je otišla svojom slobodnom voljom, svesno birajući da započne potpuno novi život negde daleko od njihovih bolnih sećanja, nego da konstantno razmišlja o tome da joj se dogodila neka strašna nesreća ili zločin. Ta misao, naravno, nije zacelila duboku ranu na srcu, ali mu je bar pružala minimalan mir da je tamo negde živa.
Šokantan susret na terasi i gorka istina
I onda se dogodio taj sudbonosni dan…
Na svega nekoliko koraka od stola u kutu letnje terase, Aca je konačno ugledao njeno lice u profilu. Bila je to ona. Njegova zakonita žena. Julija. Žena čiji ga je lik neumoljivo progonio u košmarima i na javi više od 365 dana.
“Julija?” njegov glas se u sekundi pretvorio u jedva čujan, promukli šapat. “Jesi li… jesi li to stvarno ti?”
Žena je na zvuk njegovog glasa polako podigla glavu i pogledala ga direktno u oči. U tom trenu, sva krv je momentalno nestala sa njenog lica, ostavljajući njenu kožu smrtno bledom. Rođak Igor, primetivši njeno naglo zaleđeno lice i šok, takođe je zaćutao usred rečenice koju je izgovarao.
“Aco…” jedva je čujno izdahnula izgrcanu reč.
Njen glas je u tom trenutku bio neshvatljiva mešavina paničnog straha i potpune neverice, kao da ispred sebe vidi pravog duha. Aca ju je netremice gledao, plašeći se da trepne kako ova vizija pred njim ne bi magično nestala. Pokušavao je da natera svoj racionalni mozak da prihvati frapantnu činjenicu: evo je, sedi živa, opipljiva i stvarna na samo metar udaljenosti od njega.
“Šta se, dođavola, ovde dešava?” reči su iz njega izlazile sa ogromnom mukom, bukvalno ih je silom iscedio iz potpuno suvog grla.
Ali Julija je nastavila da sedi u potpunoj tišini, kao da je celo njeno telo odjednom utrnulo.
“Moramo smireno da razgovaramo”, progovorio je Igor čvrstim, muškim tonom, prekidajući ovu neprijatnu i predugu pauzu. “Sedi za sto. Sve ćemo ti detaljno objasniti.”
“Da mi objasnite?!” Acin glas je odjednom pukao, transformišući se u ton čistog, čeličnog besa. “O da, i te kako želim da znam sve. Svaki mogući detalj!”
Bez ijedne reči više, svo troje su se odmah premestili za jedan udaljeni, izolovani sto u samom uglu prostrane terase, što dalje od radoznalih pogleda prolaznika i glasne ulične buke. U Aci je u tim trenucima besneo nezapamćeni unutrašnji uragan. Prvobitni šok od neočekivanog susreta divlje se mešao sa akumuliranim besom, ali i sa iznenadnom, gotovo bolnom i histeričnom radošću. Ova neviđena emocionalna oluja ga je u potpunosti lišila sposobnosti da trezveno i racionalno razmišlja. Mobilni telefon u džepu mu je besomučno i uporno vibrirao – bio je to podsetnik na onaj važan poslovni sastanak na koji je trčao – ali njemu u tom momentu više nije bilo stalo ni do čega. Neka čitav svet stane i čeka.
Igor je seo preko puta njega, sa izrazito napetim i ozbiljnim izrazom lica. Julija je, sa druge strane, nakon prvobitnog šoka prestala da se mršti i sakriva; sada je gledala svog muža sa nekom dubokom, tihom nežnošću i sasvim blagim, pokajničkim osmehom na usnama.
“Aco… molim te saslušaj me, nisam otišla zato što te nisam volela”, njen glas je bio neverovatno tih, ravan i umirujući. “Pokušaj da razumeš, ja sam u tom periodu bila u užasnom, destruktivnom psihičkom stanju. To više nije bila samo obična tuga zbog gubitka bebe, već teška, klinička i sveobuhvatna depresija. Ja jednostavno nisam videla nikakav izlaz. Nisam imala predstavu kako da se nosim sa tim strašnim emotivnim haosom koji se dešavao unutar mene. Čitav svet mi se činio potpuno besmislenim, bila sam na samoj ivici ponora… I bila sam preplašena. Užasno uplašena onoga što bih u takvom rastrojstvu mogla da uradim sebi. U tom momentu, nisam poznavala sopstvene snage, a još manje svoje slabosti. Bekstvo iz stana i tog okruženja činilo mi se kao jedini mogući način da preživim i da ne naudim trajno sebi, a samim tim i tebi. Jednostavno sam morala u sekundi da nestanem iz te nepodnošljive stvarnosti.”
Aca je nepomično sedeo i slušao njenu tešku ispovest bez ijedne reči upadica. Kada je Julija u jednom trenutku nesigurno pokušala da svojom šakom pokrije njegovu ruku na stolu, on se instinktivno i naglo odmaknuo, kao da bi taj dodir mogao fizički da ga opeče.
“Prevrnuo sam bukvalno ceo grad naglavačke zbog tebe”, rekao je promuklim, slomljenim glasom, gledajući je pravo u zenice. “Zvao sam svakoga ko te je ikada poznavao. Gde si bila sve ovo vreme? Gde si se skrivala godinu dana?”
“Sve je počelo tako što sam te večeri jednostavno izašla na autoput”, nastavila je svoju priču mirno, ne skrećući pogled sa njegovih očiju. Glas joj je zvučao ravno, kao da hladno prepričava delove neke tuđe sudbine ili knjige. “Zaustavila sam prvi kamion, pa posle njega sledeći prevoz… Samo mi je bilo bitno da se neprestano krećem. Menjala sam gradove, mesta, hotele. Ono malo ušteđenog novca što sam ponela sa sobom brzo se potrošilo. Nakon toga, bila sam prinuđena da prihvatam bilo kakav fizički posao koji bi mi se ponudio usput, samo da bih dobila novac za kartu do sledeće stanice i komad hleba. Glavni i jedini cilj bio je da se ne zaustavljam. Jer, čim bih negde stala i ostala sama sa sobom, sva ona muka i bol koji su me pritiskali počeli bi brzinom svetlosti da me sustižu.”
Zastala je na sekundu, duboko udahnuvši vazduh i skupljajući poslednje atome snage za nastavak priče.
“Mesecima sam tražila izgubljenu sebe na tom putu. A onda, kada je onaj prvenstveni šok prošao i kada sam racionalno shvatila u kakav sam užasan ponor očaja, brige i neizvesnosti bacila tebe, u tom periodu sam počela strašno da mrzim samu sebe. Imala sam bolesnu potrebu da kaznim sebe zbog tog bola koji osećam. Ali vremenom, nakon višemesečnog lutanja, došla je neka čudna poniznost. I ponovo sam nastavila dalje…”
Julija je teško uzdahnula, a oči su joj zaiskrile od suza:
“Na samom kraju, taj moj lutalački put me je potpuno neplanirano doveo do jednog izolovanog manastira. Tamo… tamo sam, veruj mi, prvi put posle mnogo godina mogla ponovo potpuno slobodno i punim plućima da dišem. Ostala sam da živim sa iskušenicama neko vreme. U toj lekovitoj tišini, postu i svakodnevnoj molitvi, ponovo sam naučila da osećam svet oko sebe. Sklapala sam svoje razbijeno biće, malo po malo, bukvalno gradeći svoju novu ličnost od same nule. I tek kada sam pre nekoliko nedelja shvatila da sam konačno mentalno spremna da se suočim sa surovom stvarnošću, odlučila sam da se vratim. Da se vratim tebi, Aco. Da stanem ispred tebe, zamolim te za iskren oproštaj i kažem ti da te, uprkos svemu, i dalje volim celim svojim bićem.”
Pogledala ga je skrušeno, dok su joj suze sada slobodno tekle niz lice. Aca je sedeo ispred nje, bled kao kreč, osećajući kako mu se tlo izmiče pod nogama.
“Naravno, ja uopšte ne očekujem niti tražim od tebe da sve ovo preko noći zaboraviš i tek tako mi oprostiš”, glas joj je na momente opasno zadrhtao, spuštajući se do nivoa jedva čujnog šapata. “Svesna sam kakvu sam ti živu ranu nanela svojim nestankom. Upravo zato sam i htela da ovaj naš prvi sastanak organizujem tajno preko Igora, kako ne bih iznenada naletela na tebe na ulici i napravila ti još veći šok. Igor apsolutno ništa nije znao o tome gde sam se ja nalazila sve ovo vreme, molim te, nemoj njega ništa da kriviš. Kada sam se tek vratila u grad, pokušala sam da stupim u kontakt sa tvojima – tvoja majka je javivši se na telefon mislila da je u pitanju neka neslana i glupa šala i odmah je besno spustila slušalicu. Moji nekadašnji prijatelji se takođe nisu javljali na nepoznat broj… Niko osim Igora.”
Rođak Igor je na ove njene reči samo ćutke klimnuo glavom u znak apsolutne potvrde, ali mu je pogled i dalje ostao izuzetno zabrinut i fokusiran na Acinu reakciju.
“Aco, sve što ti je rekla je čista istina”, umešao se Igor tiho u razgovor. “Pozvala me je pre nepuna dva dana sa potpuno nepoznatog broja. Kada sam čuo njen glas i shvatio da je živa, jednostavno nisam mogao da je odbijem i ne pomognem joj. Sećam se dobro koliko ste bili divan i skladan par pre ove tragedije… Moja jedina namera bila je da vam pomognem da sednete i razgovarate.”
Aca je dugo, netremice posmatrao svoju ženu i u tom trenutku duboko u sebi shvatio jednu zastrašujuću stvar: ispred njega je sedela potpuno drugačija osoba. To više definitivno nije bila ona stara Julija koju je on poznavao i sa kojom je delio postelju. Ova žena preko puta njega je bukvalno prošla kroz pravi pakao i vratila se nazad kao sasvim nova ličnost – očvrsnula, prekaljena bolom, patnjom i apsolutnom usamljenošću. Ali, sa druge strane, i on sam više nije bio onaj isti, bezbrižni i optimistični čovek od pre godinu dana.
“Ja… ja zaista ne znam šta bih ti pametno rekao u ovom trenutku”, iskreno je priznao Aca, dok su mu reči izlazile sa primetnim naporom. “Užasno me boli sve što se desilo među nama. Boli me saznanje što u tom najtežem momentu tvoje golgote nisam uspeo da budem dovoljno jak i tu pored tebe da ti pomognem. Ali, sa druge strane… beskrajno mi je drago što te ponovo vidim živu, zdravu i tako stabilnu. Jedino što moraš da shvatiš jeste da sam i ja tokom ove godine prošao kroz svoj lični, privatni pakao. Žao mi je, Julija, ali ne mogu tek tako da se prebacim u normalu i pravim se da se ništa od ovoga nije dogodilo.”
Nakon tih reči, Aca je naglo i odlučno ustao od stola i brzim korakom krenuo ka izlazu sa terase restorana. Međutim, nakon svega nekoliko napravljenih koraka prema vratima, odjednom se zaustavio u mestu, kao da je udario u nevidljivi zid. Pa on je o ovom susretu bukvalno sanjao svake bogovetne noći proteklih godinu dana! Svakog dana je opsesivno zamišljao njen glas, tražio njeno lice u hiljadama nepoznatih ljudi u uličnoj gomili. I evo je sada – tu je, živa, stvarna, na svega nekoliko koraka iza njegovih leđa. Da li zaista želi da sada tek tako ode i okrene joj leđa? To bi bilo ravno tome da je on lično, svojom voljom, po drugi put i zauvek izbriše iz svog života.
Okrenuo se veoma polako, kao u usporenom filmu. Julija je i dalje stajala nepomično pored stola i krupnim očima punim suza gledala pravo u njega. Sav neizdrživi bol njihove jednogodišnje razdvojenosti bio je kristalno vidljiv u tom njenom pogledu.
“Ako je tebi tako lakše… onda ću i ja otići”, rekla mu je sasvim tiho, pomirena sa sudbinom.
“Čekaj…” Acin glas se u momentu spustio do nivoa najtišeg šapata.
Napravio je jedan odlučan korak nazad prema njoj.
“Zaista ne znam da li ćemo ikada više moći da vratimo našu prošlost na staro… Previše teških stvari se desilo u međuvremenu. Ali u jednu stvar sam potpuno siguran: ne želim ponovo da te izgubim.”
Julija je na te reči napravila par nesigurnih koraka ka njemu. Svi njeni pokreti bili su neverovatno glatki, ali i krajnje oprezni, kao da se panično plašila da nekim pogrešnim trzajem ne poremeti ovu tek uspostavljenu, staklenu ravnotežu ovog magičnog trenutka. Dodirnula je njegovu ruku svojim hladnim prstima, a već u sledećoj sekundi ga je celim telom snažno i grčevito zagrlila. Na nekoliko trenutaka, čitav užurbani spoljni svet, buka ulice i žamor restorana potpuno su prestali da postoje za njih dvoje. Aca je duboko udahnuo onaj stari, dobro poznati i voljeni miris njene kose i u tom momentu osetio davno zaboravljenu, toplu iskru u svojim grudima – onaj neprocenjivi osećaj doma, sigurnosti i unutrašnjeg mira.
Međutim, taj dirljivi zagrljaj je trajao kratko. Julija je ubrzo napravila oprezan korak unazad, i magija tog kratkog trenutka je u sekundi izbledela, ostavljajući za sobom ponovo realnost, prazninu, ali i vatrenu želju da je više nikada ne ispusti iz ruku i sakrije od svih nevolja ovog sveta. Mogao je to jasno da pročita u njenim očima: osećala je apsolutno isto što i on. Ali nevidljivi zid straha od nepoznate budućnosti i dalje je čvrsto stajao između njih dvoje.
“Trenutno ponovo živim kod svojih roditelja”, rekla mu je sa blagim, stidljivim osmehom na usnama. “Ako u nekom momentu osetiš potrebu da ponovo razgovaramo… molim te, dođi.”
“Doći ću sigurno…”, odgovorio joj je isto tako tiho.
Julija se nakon toga okrenula i laganim, elegantnim hodom krenula ka izlazu sa terase. Aca je dugo ostao da stoji sam pored vrata restorana, nemo je ispraćajući pogledom sve dok njena silueta potpuno nije nestala iza prvog uličnog ugla. Um mu je bio u apsolutnom, neopisivom haosu. Taj toliko željeni i dugo očekivani susret se konačno dogodio, ali umesto očekivanog olakšanja i spasa, u svojoj duši je osećao samo ogromnu zbunjenost, strah i anksioznost: da li će posle svega ikada više moći ponovo da joj veruje? I ono što ga je najviše plašilo – da li će posle ove godine pakla moći ponovo da veruje samom sebi?
Samy
