By Malo je metropola na svetu koje se suočavaju sa tako dramatičnim izazovom kakav danas pogađa Džakartu. Dok se većina svetskih gradova bori sa klimatskim promenama i postepenim rastom nivoa mora, glavni grad Indonezije ima još teži i urgentniji problem. Sam grad ubrzano tone pod sopstvenom težinom.
Zbog toga je vlada Indonezije donela istorijsku odluku – da izgradi potpuno novu prestonicu na drugom ostrvu, udaljenu oko hiljadu kilometara od Džakarte. Ovo predstavlja jedan od najvećih infrastrukturnih i urbanističkih poduhvata u savremenoj svetskoj istoriji.
Džakarta je metropola koja ubrzano nestaje
Džakarta je najveći grad Indonezije i šire gradsko područje dom je za više od 30 miliona stanovnika. Grad se prostire na niskom močvarnom zemljištu uz obalu Javanskog mora, a kroz njegovu teritoriju protiče čak trinaest reka. Ovakav geografski položaj decenijama stvara ogromne probleme sa poplavama, ali poslednjih godina kriza je dostigla kritičnu tačku.
Pojedini severni delovi grada spuštaju se i do 25 centimetara godišnje, što Džakartu svrstava u sam vrh najbrže tonućih gradova na planeti.
Danas se procenjuje da se oko 40 procenata ukupne površine grada nalazi ispod nivoa mora. U pojedinim četvrtima zemljište se od sedamdesetih godina prošlog veka spustilo za više od četiri metra. Posledice su vidljive na svakom koraku: zgrade se naginju, saobraćajnice pucaju, a čitava naselja svakodnevno zavise od kompleksnih sistema zaštite od poplava.
Zašto Džakarta tone?
Mnogi na prvi pogled pretpostavljaju da je glavni krivac globalni porast nivoa mora. Iako rast mora predstavlja ozbiljan faktor, on nije primarni razlog tonjenja Džakarte. Nivo mora raste približno tri do četiri milimetra godišnje, dok se pojedini delovi grada spuštaju i do stotinu puta brže.
Glavni uzrok nalazi se duboko ispod površine zemlje. Veliki deo stanovništva i privrede nema pouzdan pristup zvaničnoj gradskoj vodovodnoj mreži. Zbog toga se decenijama masovno iskopavaju ilegalni i privatni bunari radi nekontrolisanog crpljenja podzemnih voda.
Kada se iz podzemnih slojeva izvuče ogromna količina vode, slojevi gline i peska ispod grada počinju da se sabijaju pod težinom infrastrukture. Tlo gubi prirodnu stabilnost i celokupna površina postepeno propada – proces koji je izuzetno teško zaustaviti kada jednom počne.
Istorijska odluka o izgradnji Nusantare
Suočena sa katastrofalnim scenarijima, vlada Indonezije donela je 2019. godine odluku o premještanju administrativnog centra države. Plan o izgradnji potpuno novog grada pod nazivom Nusantara objavio je tadašnji predsednik Džoko Vidodo.
Nova prestonica gradi se u pokrajini Istočni Kalimantan na ostrvu Borneo. Reč je o mega-projektu čija vrednost prelazi 30 milijardi dolara. Izgradnja je zvanično počela 2022. godine, sa planom da se prva velika faza završi do 2045. godine. Preseljenje je simbolično obeleženo 17. avgusta 2024. godine, na Dan nezavisnosti Indonezije.
Da li će preseljenje zaista spasiti Džakartu?
Iako izgradnja nove prestonice deluje kao radikalno i trajno rešenje, stvarnost je daleko složenija. Nusantara neće preuzeti ulogu glavnog privrednog i finansijskog centra zemlje. Milioni stanovnika ostaće u Džakarti, koja zadržava status ekonomske lokomotive Indonezije.
drugim rečima, preseljenje državne administracije ne znači i masovno preseljenje stanovništva. Nagomilani infrastrukturni problemi, poplave i sleganje tual neće nestati sami od sebe samo zato što će ministri raditi sa druge lokacije.
Zaštitni morski zidovi nisu dugoročno rešenje
Geolozi i građevinski stručnjaci upozoravaju da ni masivni zaštitni morski zidovi ne mogu u potpunosti zaustaviti ovaj proces. Ukoliko tlo nastavi da tone dosadašnjim tempom, i sami odbrambeni zidovi će se spuštati zajedno sa zemljištem na kom su sagrađeni, čime se rizik od morskih poplava ponovo vraća. Zaštitne konstrukcije mogu ponuditi samo kupovinu vremena, ali ne i trajno rešenje.
Šta bi moglo trajno da zaustavi propadanje?
Prema oceni stručnjaka, ključno i jedino pravo dugoročno rešenje jeste kompletna modernizacija i proširenje vodovodne mreže. Kada bi se svim domaćinstvima i industrijskim objektima obezbedilo stabilno vodosnabdevanje, upotreba podzemnih bunara bi stala, čime bi se zaustavilo dalje sabijanje zemljišta.
Ovaj poduhvat zahteva ogromna finansijska sredstva. Ukoliko se postojeći trendovi nastave bez radikalnih promena u korišćenju vode, procenjuje se da bi do 2050. godine čak jedna četvrtina Džakarte mogla završiti potpuno pod vodom.
Priča o Džakarti služi kao ozbiljno upozorenje celom svetu o tome kakve posledice donose neplanska urbanizacija, prekomerna eksploatacija prirodnih resursa i zapostavljanje ključne infrastrukture. Sudbina ove milionske metropole u narednim decenijama zavisiće od brzine sprovođenja ekoloških i vodovodnih reformi na terenu.
