By Legendarni pozorišni i filmski velikan Mustafa Nadarević tokom svog bogatog života ostvario je nebrojene antologijske uloge, ali je privatno prolazio kroz teške udarce sudbine i potresne gubitke. U emotivnim ispovestima i zapisima često se vraćao u dane detinjstva, ratnog odrastanja i specifičnog porodičnog okruženja koje je presudno oblikovalo njegove ljudske i moralne stavove.
Odrastanje obeleženo ratom i ranim gubicima
Rođen 2. maja 1943. godine u Banjaluci, u jeku Drugog svetskog rata, Nadarević je rano osetio svu surovost neizvesnih vremena. Otac Mehmed preminuo mu je od tuberkuloze sa samo dvadeset osam godina, dok mu je majka Asja ostala sama sa svega dvadeset dve godine. Detinjstvo i školovanje vodili su ga kroz različite gradove – od Zagreba i Bosanskog Novog do Rijeke.
Prvi susret sa scenom dogodio se sasvim simbolično još u detinjstvu, kada je kao sedmogodišnjak u školskoj predstavi poneo ulogu Crvenkapice. Učiteljica ga je odabrala zbog malo duže kose i specifičnog glasa, čime su nesvesno udareni temelji njegovoj budućoj veličanstvenoj umetničkoj karijeri.
Suočavanje s verom bez dogmi
Govoreći o tradiciji i religioznosti, glumac se često prisećao različitih običaja svojih baka, ističući da je kroz njih izgradio lični, duboko tolerantan stav prema veri.
– Dok sam bio u poseti toj baki u Bosanskom Novom, ona me je uveče naterala da „učim“, što znači da se molim Bogu, da se klanjam. A ja sam bio umoran kao dete, igrao sam se po ceo dan, trčao sa decom, samo sam čekao da legnem i spavam, a baba nije razumela, mučila me je tada. Verujem, ne mogu bez vere, ali ja sam agnostik, nisam ateista. A moja druga baka me nikada nije terala u crkvu, ali smo kod nje slavili Božić i Uskrs, iako je njen deda, njen muž, bio musliman, sve smo slavili – govorio je Nadarević, ističući da različite veroispovesti za njega nikada nisu predstavljale granicu niti razlog za mržnju.
Gluma kao spas i umeće preživljavanja
Životna putanja donela mu je i teške udarce, među kojima je posebno mesto zauzimao gubitak supruge Slavice Radović, koja je preminula 2012. godine, svega nekoliko nedelja nakon njihovog venčanja, posle decenijske borbe sa teškom bolešću. Govoreći o tome kako je preživljavao najteže trenutke, isticao je da mu je scena bila jedini lek:
– Tako mi je bilo lakše. To je bežanje od stvarnosti i bežanje u lik koji nisam ja, onda manje boli. Dobra gluma je zadnja stepenica ka šizofreniji. Moraš se dati jako, a s druge strane ostati zdrav u glavi.
Ostavivši neizbrisiv trag na jugoslovenskoj kulturni sceni, Mustafa Nadarević je kroz sve životne nedaće sačuvao mudrost i širinu duha, često naglašavajući da čovek uči dok je živ, nastojeći da iz svega lošeg izvuče samo ono što ljude čini boljima.
