By Bilo je to putovanje o kojem smo maštali godinama. Naš odmor iz snova, daleko od svakodnevnih obaveza, stresa i užurbanog tempa. Međutim, već prvog dana primetila sam nešto čudno. Kol god puta bih zamolila svog supruga da me uslika pored prelepih znamenitosti ili na plaži dok zalazi sunce, on bi samo odmahnuo rukom.
„Ma daj, šta će ti slika, uživaj u trenutku“, govorio bi s izrazom blage nervoze na licu.
Kako su dani odmicali, odbijanje je postalo kategorično. Ponavljao je da mu se jednostavno „ne da“, da je loš fotograf i da ga gnjavim s besmislicama. Vratila sam se s odmora s stotinama pejzaža, slikama hrane i njegovih selfija, ali nemajući nijednu jedinu uspomenu na sebe. Osećala sam se nevidljivo, odbačeno i povređeno.
Mislila sam da je reč o običnoj lenjosti ili ravnodušnosti prema društvenim mrežama. Sve do one sudbonosne večeri kada je zaboravio telefon na kuhinjskom stolu.
Ekran mu je zasvetleo s porukom nepoznatog broja. U normalnim okolnostima nikada ne bih čitala tuđe poruke, ali crv sumnje već mi je izjedao dušu. Otvorila sam chat. Ono što sam ugledala u sekundi mi je srušilo svet.Preuzmi Navigacione Mape
Desetine mojih skrivenih fotografija, uslikanih s leđa dok sam šetala plažom, dok sam čitala knjigu ili gledala u daljinu.
A ispod njih poruka od njegove bivše devojke: „Hvala ti što mi redovno šalješ njene slike. Baš je jadna misleći da je voliš, dok mi planiramo našu zajedničku budućnost…“
