By Stanislava Staša Pešić ostala je upamćena kao jedna od najlepših i omiljenih glumica koje su obeležile početak domaće kinematografije i televizije[cite: 2]. Rođena je 7. juna 1941. godine u Grockoj, a glumačku karijeru započela je u mladosti[cite: 2]. Veliku slavu i prepoznatljivost širom bivše Jugoslavije stekla je ulogom Olge u kultnoj televizijskoj seriji „Pozorište u kući“, dok je njena harizma privlačila pažnju publike od Vardara do Triglava[cite: 2].
Međutim, život ove vrsne dramske umetnice obeležile su i teške lične borbe, skromno detinjstvo i na kraju surova bolest[cite: 2].
Detinjstvo obeleženo borbom i skromnošću
Iako je poticala iz intelektualne porodice (otac joj je bio zamenik javnog gradskog tužioca, a majka profesorka francuskog jezika), njeno odrastanje nije bilo raskošno[cite: 2]. U svojoj knjizi „Devetnaest društvenih igara“ pisala je o tome kako su u detinjstvu umesto meda užinale mast i hleb, često skrivajući to pred drugom decom zbog osećaja stida[cite: 2]. Sećala se i da nikada nije bila mirna devojčica, već se rado tukla i učestvovala u dečijim rvačkim igrama, iz kojih je redovno izlazila sa modricama i zavojima[cite: 2].
Vrtoglava slava
Nakon što je debitovala na filmu 1961. godine u ostvarenju „Pesma“ Radoša Novakovića (za šta je nagrađena na festivalu u Puli), usledile su brojne uloge na filmu i pozorištu[cite: 2]. Pored glume, radila je i kao dečja voditeljka na Televiziji Beograd[cite: 2]. Svojom pojavom postala je jugoslovenska ikona stilskog prepoznavanja:
„Žene u Zagrebu su se oblačile kao ja, u Ljubljani su se kao ja češljale, u Skoplju smejale kao ja. Publika nas je sve podjednako volela: kamiondžije su lepile moje slike, a vojnici Lašine“, govorila je svojevremeno Stanislava[cite: 2].
Borba sa opakom bolešću i poslednji dani
Stanislava Pešić obolela je od raka 1992. godine[cite: 2]. Uprkos teškoj dijagnozi, sa ogromnom hrabrošću je nastavila da radi, pa je svoju poslednju ulogu u drami „Dugo putovanje u noć“ odigrala u periodu kada je već bila teško bolesna[cite: 2].
Svoju potresnu borbu, strahove i nadanja pretočila je u dnevnik, objavljen u pomenutoj knjizi „Devetnaest društvenih igara“ svega nekoliko meseci pre nego što je preminula[cite: 2]. U njoj je ostavila i najemotivnije delove – oproštajna pisma upućena njenoj deci, sinovima Peri i Ivanu[cite: 2].
Preminula je 1997. godine u 56. godini života, ostavivši neizbrisiv trag u jugoslovenskoj kulturi i sećanju generacija koje su odrastale uz njen osmeh i talenat[cite: 2].
