By Postoji posebna vrsta tuge koja dolazi tiho. To nije ona tuga iz bolničkih soba, sa sahrana ili iz onih prvih strašnih nedelja kada svi razumeju da se vaš svet raspao. Mislim na tugu koja čeka. Čeka dok stojite ispred crkve na venčanju i gledate petogodišnju devojčicu u roze haljinici kako se vrti po parkingu, jer voli zvuk koji njene sjajne cipelice prave na asfaltu. I tada vas, bez upozorenja, pogodi saznanje: moja ćerka Fibi je trebalo da bude ovde.
Fibi bi popravila haljinu svojoj maloj Margo. Napravila bi previše fotografija i verovatno bi nestala u toaletu na deset minuta da se isplače od zahvalnosti i ponosa. Ali Fibi nije bila tu. Tri godine su prošle otkako sam sahranio ćerku i naučio sam da se više ne borim protiv tih trenutaka. Pustite tugu da dođe, osetite je, a zatim pogledate u malu devojčicu pored sebe i setite se zašto morate ostati prisutni.
Margo je moja unuka, Fibina ćerka. Ona je dokaz da je moja ćerka bila tu, da je volela i da je deo nje ostao na ovom svetu. Ima Fibine oči – tačno iste. Njen smeh, međutim, pripada samo njoj. Margo je izgubila majku kada je imala samo dve godine. Ne seća je se zaista, već je zna kroz fotografije i priče koje joj pričamo njen otac Emet i ja.
Nakon tragedije, Emet i ja smo se još više zbližili. Postao je samohrani otac sa dvadeset osam godina, a ja sam se trudio da budem oslonac oboma. Kada mi je posle dve godine rekao da je upoznao nekoga, nisam bio ljut. Njena kćerka se zvala Kler. Bila je učiteljica, topla i strpljiva. Kada su odlučili da se venčaju, podržao sam ih od sveg srca. Želeo sam da Emet bude srećan i da nastavi dalje.
Međutim, ono što se dogodilo na dan venčanja nije imalo nikakve veze sa ljubomorom ili zamenom moje ćerke. Imalo je veze sa petogodišnjom devojčicom koja je dve nedelje svima pričala kako će biti na očevim svadbenim fotografijama.
Ispred apartmana za mladence, vrata su bila odškrinuta. Tražio sam Margo, koja je prethodni sat provela sa mladenkama jer je Emet želeo da se oseća uključeno. A onda sam jasno čuo Kler kako govori: “Nisi više najvažnija devojčica u životu svog tate. Skloni se sa porodičnih fotografija.”Родитељство
Zastao sam. Nastala je tišina, a onda je Margo izašla kroz vrata. Već je plakala – onim tihim, zbunjenim plačem kada odrasla osoba kaže nešto okrutno što dete još ne razume. Sevala je na stolicu pored prozora i gledala u svoje sjajne cipelice.
Prišao sam joj, zagrlio je i tiho rekao: “Kikiriki, tu sam.” Pogledala me je sa suzama: “Deda, jesam li uradila nešto pogrešno? Rekla je da ona sad važnija…” “Tvoj tata te voli na način na koji ne voli nikog drugog. Postoji samo jedna Margo i to mesto pripada samo tebi. Čak i da ima sto novih žena”, odgovorio sam joj čvrsto. “A slike?” upitala je. “Bićeš na slikama. Ja ću se pobrinuti za to.”
Prvo sam pronašao fotografkinju i objasnio situaciju. Osigurao sam da Margo bude na svakom ključnom snimku pored svog oca, nasmejana i voljena. Kler je stajala pored, smeškala se za kameru, ali nije govorila ništa.
Kada je došao red na svečani prijem u restoranu, Emet me je zamolio da održim govor. Pripremio sam lep, uobičajen govor o novim počecima. Ali nakon onoga što se dogodilo, nisam mogao da ga iskoristim.
Uzeo sam mikrofon, podigao čašu prema Margo, a zatim se okrenuo prema sali.
“Kada je moja ćerka Fibi umrla, ostavila je supruga koji ju je voleo i devojčicu kojoj je još bila potrebna. Emete, tvojem roditeljstvu se duboko divim. Pripremio sam drugi govor za danas, ali nešto se dogodilo popodne što je promenilo ono što moram da kažem.”
Sledila je potpuna tišina u sali.
“Gledao sam danas malu devojčicu u roze haljini kako saznaje, zbog reči jedne odrasle osobe, da možda nije toliko važna koliko je verovala. Da možda ne pripada fotografijama kojima se radovala nedeljama.”
Pogledao sam direktno u Kler.
“Ova devojčica ima pet godina. Već je morala da razume gubitak na način na koji nijedno dete ne bi trebalo. Ona zaslužuje da svakog dana zna da je voljena i da pripada ovde. Zaslužuje da bude na očevim svadbenim fotografijama, kao deo porodice, a ne kao nešto preostalo iz prethodnog poglavlja.”
Prostorijom se širio muk. Kler je sedela nepomično.
“Kler, pitaću te nešto pred svima jer javna obećanja imaju težinu. Ovo dete je već izgubilo jednu majku. Ne sme se osećati kao da gubi porodicu samo zato što se njen otac ponovo oženio. Ona je danas na fotografijama, a ja se nadam da će biti na svakoj sledećoj – svakog Božića, rođendana i običnog utorka. Pravilno, u samom centru gde joj je i mesto.”
Podigao sam čašu: “Za Emeta i Kler. I za porodicu koju grade. Neka u njoj uvek bude dovoljno mesta za sve koji joj pripadaju.”
Nakon nekoliko sekundi tišine, sala je odjeknula aplauzom.Брак
Kasnije te večeri, Kler mi je prišla sama. Sedela je u svojoj venčanici, gledajući u ruke. “Čuli ste me kroz vrata, zar ne?” pitala je tiho. “Ono što sam rekla bilo je užasno. Uplašena sam… Svi i dalje pričaju o Fibi, njene slike su svuda, i počela sam da se osećam kao da se takmičim sa nekim ko više nije živ. Iskrenula sam svoju nesigurnost na petogodišnje dete.”
“To ne opravdava postupak, ali nije ni neoprostivo,” odgovorio sam mirno. “Ipak, ne sme se ponoviti.”
“Kako da to popravim?” “Sutra, kada sve bude mirno, spusti se na njen nivo, pogledaj je u oči i izvini joj se bez traženja opravdanja.”
Kler me je pogledala i pitala da joj pričam o Fibi. Ispričao sam joj kakva je moja ćerka bila – nepokolebljiva, ali puna ljubavi i spremna da oprosti onima koji žele da budu bolji.
Sledećeg jutra, Kler je uradila upravo to. Spustila se na Margoino polje, iskreno se izvinila i provela narednih pola sata slušajući Margo kako joj objašnjava kakav zvuk prave njene različite cipelice na asfaltu.
Godinu dana kasnije, stigla mi je fotografija na telefon. Na njoj je Margo na svom rođendanu, sa Emetom s jedne i Kler s druge strane, nasmejana u samom centru. Ispod je pisalo: “Naša najvažnija devojčica.”
Odštampao sam je i stavio na frižider, odmah pored Fibine slike. Znam da se moja ćerka ne bi ljutila. Znam da bi joj laknulo. A znam da je laknulo i meni.
