By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena.
Moj otac je bio čovek od malo reči. Penzionisani bravar, ceo život u istoj kući, sa istim navikama. Ustajao je u pet ujutru, popio kafu i odlazio u garažu iza kuće. Vraćao se tek za ručak. Pronađistan
U tu garažu niko od nas nije smeo da uđe. Ni mama, ni ja, ni moj brat. Kad bismo ga pitali šta radi unutra, samo bi odmahnuo rukom: „Petljam nešto. Nije za vas.”
Poslednje tri godine je promenio i katanac. Mama se ljutila, brat se šalio da tata tamo krije ljubavnicu. Ja sam ćutala, ali priznajem da je i meni bilo čudno. Penzija mu je nestajala brže nego što bi trebalo, a nikada nije hteo da kaže na šta je troši.
Onda je, pre dve nedelje, preminuo. Iznenada, u snu.
Sahrana je bila u subotu. Te večeri smo sedeli u kuhinji, umorni i prazni, kada je neko pokucao.
Na vratima je stajao dečak od možda deset godina. Mršav, u jakni koja mu je bila prevelika, crvenih očiju, kao da je ceo dan plakao.
„Vi ste Ivana?”, pitao je.
Klimnula sam glavom.
Skinuo je ključ sa vrata i pružio mi ga drhtavom rukom.
„Čika Mića mi je rekao da, ako mu se nešto desi, ovo dam vama. Rekao je da ćete vi znati šta treba da radite.”
Iza mene je mama prebledela. Brat je ustao od stola.
„Ko si ti, dete? Odakle poznaješ našeg oca?”
Dečak je spustio pogled.
„Dolazio sam kod njega svaki dan posle škole. Tri godine.”
Tri godine. Tačno onoliko koliko je na garaži stajao novi katanac.
Mama je sela na stolicu i prekrila lice rukama. Znala sam šta misli. Svi smo mislili isto: da je tata imao drugi život o kom nismo znali ništa.
Uzela sam ključ, obukla jaknu i rekla dečaku da pođe sa mnom. Prošli smo kroz dvorište po mraku. Ruke su mi se tresle dok sam gurala ključ u katanac. Brat je stajao iza mene sa baterijskom lampom.
Katanac je škljocnuo. Otvorila sam vrata i napipala prekidač na zidu.
Kad se svetlo upalilo, kolena su mi zaklecala. Brat je ispustio lampu.
A dečak je samo tiho rekao: „Ovo je trebalo da bude iznenađenje za Božić…”
Garaža je bila puna dečjih bicikala.
Nisam ih odmah ni izbrojala. Kasnije smo videli da ih je bilo četrdeset sedam. Poređani uz zidove, okačeni o plafon, naslonjeni jedan na drugi. Stari, zarđali bicikli koje je neko nekada bacio, a moj otac ih je rastavio, očistio, ofarbao i ponovo sastavio. Svaki je sijao kao nov.
Na svakom upravljaču visila je mala kartonska etiketa sa imenom ispisanim tatinim krupnim, nespretnim slovima. Marko. Sara. Nikolina. Stefan. Imena dece koju nikada nismo upoznali.
Na zidu iznad radnog stola bile su zakačene fotografije. Na desetine njih. Deca na biciklima, nasmejana, neka bez prednjih zuba, neka sa kacigom krivo nabijenom na glavu. Iza njih se na nekoliko slika videla zgrada koju sam odmah prepoznala: dom za decu bez roditeljskog staranja na kraju našeg grada.
„Čika Mića je pravio bicikle za decu iz doma”, rekao je dečak. „I za decu iz komšiluka čiji roditelji nemaju para. Ja sam mu pomagao. Naučio me je da menjam lance i krpim gume.”
Zvao se Luka. Živi sa mamom u zgradi preko puta. Otac ga je ostavio kad je imao tri godine. Jednog popodneva zastao je kod naše ograde da gleda kako tata farba ram bicikla, i od tada je dolazio svaki dan. Tata mu je, kako smo kasnije saznali, kupovao i knjige za školu.
Na radnom stolu je ležala sveska. U nju je otac godinama upisivao svaki dinar: lanci, gume, farba, kočnice. Tu je otišla njegova penzija. Nije bilo nikakve ljubavnice, nikakve druge porodice. Bilo je samo četrdeset sedam bicikala i dečak koji ga je voleo kao oca.
Ispod sveske je bila koverta sa mojim imenom.
„Ivana, znam da ste se ljutili što vas nisam puštao ovde. Nije bilo zato što krijem nešto ružno. Hteo sam da uradim jednu dobru stvar u životu, a da je niko ne zna. Kad se zna, onda nije isto. Ako odem pre Božića, molim te, podeli ih. Luka zna kome šta ide. I nemoj da ga oteraš, on je dobro dete.”
Sela sam na tatinu stoličicu i plakala kao nikada u životu. Mama je stajala na vratima garaže i ćutala, a onda je prišla i počela da miluje ram jednog plavog bicikla, kao da miluje njega.
Na Badnji dan, brat, mama, Luka i ja natovarili smo bicikle u dva kombija. Kada smo stigli u dom, deca su istrčala u dvorište. Jedna devojčica je pronašla svoje ime na etiketi i vrisnula od sreće. Vaspitačica nam je rekla da su deca godinama dobijala bicikle od „nepoznatog deke” i da su ga zvali Deda Mraz iz garaže.
Od tog dana Luka dolazi kod mog brata svake subote. Popravljaju bicikle zajedno. Brat kaže da će nastaviti tamo gde je tata stao.
Ceo život sam mislila da dobro poznajem svog oca. A on je, tiho i bez reči, bio najbolji čovek koga sam ikada poznavala.
Ponekad ljudi koje najviše volimo kriju najlepše tajne. Samo ih nikada ne pitamo dovoljno.
