By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena.
Sa Radovanom sam bila u braku trideset dve godine. Dece nismo imali. Godinama smo išli po lekarima, pa smo jednog dana prestali da pričamo o tome. Imali smo jedno drugo, baštu, psa i miran život. Mislila sam da je to dovoljno i za njega.
Umro je iznenada, u februaru. Infarkt, za stolom, dok je pio jutarnju kafu.
Nepoznata žena na groblju
Sahrana je bila skromna. Rodbina, komšije, nekoliko ljudi iz fabrike gde je radio. Kada je sveštenik završio, primetila sam ženu od četrdesetak godina koja je stajala malo dalje, iza kapele. Za ruku je držala dečaka od desetak godina.
Kada sam pogledala dečaka, krv mi se sledila. Isti nos kao Radovan. Iste krupne obrve. Isti način na koji stoji, sa rukama u džepovima jakne.
Kada su svi prošli, dečak je prišao raki, spustio beli karanfil, obrisao nos rukavom i tiho rekao: „Zbogom, deka.“
Moja zaova je glasno uzdahnula. Neko iza mene je prošaptao: „Gle, čiji je ovo?“
Prišla sam ženi. „Ko ste vi?“ Glas mi je drhtao, i od tuge i od besa.
Ona je izvadila iz torbe kovertu. Na njoj je bio Radovanov rukopis: „Za Milenu, ako me ne bude.“ Milena sam ja.
Pismo
Pismo sam pročitala kod kuće, sama, sa psom u krilu.Pošalji cveće
Radovan je u njemu priznao ono što nikada nije mogao da izgovori. Sa sedamnaest godina dobio je sina sa devojkom iz susednog sela. Njeni roditelji su je odmah poslali kod rođaka u Nemačku i zabranili mu da ih ikada traži. Godinama nije znao ni da li dete živi.
Sin, Nemanja, pronašao ga je sam, pre jedanaest godina. Došao je u Srbiju, oženio se, dobio dečaka, Mateju. A onda je pre tri godine poginuo na poslu. Radovan je ostao jedini deka koga je Mateja imao.
„Nisam ti rekao jer sam se stideo“, pisao je. „Ti si celog života želela dete, a ja sam ga imao i nisam ga čuvao. Bojao sam se da ćeš me gledati kao čoveka koji je pobegao. Zato sam svakog meseca išao ‘službeno u Kragujevac’. Išao sam kod unuka.“
Na kraju je stajalo: „Mateja nema nikoga osim majke. Ako možeš, budi mu baka. Ti si najbolja žena koju sam poznavao, i on to zaslužuje.“
Prvi ručak
Nedelju dana sam bila ljuta. Na Radovana, na sebe, na tu ženu, na ceo svet. Trideset dve godine sam spavala pored čoveka koji je imao unuka, a ja nisam ni znala.
Onda sam okrenula broj koji je bio u pismu.
Snaha, kako je sada zovem, zove se Jelena. Došli su kod mene u nedelju na ručak. Mateja je prvo otišao do Radovanove fotelje i seo u nju, kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Pas mu je odmah legao pored nogu.
„Deka mi je pričao da imate psa koji jede kore od lubenice“, rekao je. Radovan je, znači, i o meni pričao. Sve ove godine.
Sada dolaze svake druge nedelje. Mateja mi pomaže u bašti i zove me baka. Ponekad, kad se nasmeje, toliko liči na Radovana da moram da izađem iz kuhinje.
Celog života sam želela dete. Bog mi ga nije dao. Ali mi je, preko jednog karanfila na groblju, dao unuk
