By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena.
Trideset godina sam radila kao medicinska sestra u porodilištu. Videla sam hiljade beba, ali jednu noć nikada nisam zaboravila.
Bio je januar, napolju minus petnaest. Oko dva posle ponoći portir je doneo kartonsku kutiju koju je pronašao ispred ulaza. U njoj, umotana u muški džemper, bila je devojčica stara možda dva dana. Na levom zglobu imala je posekotinu, verovatno od stakla, u obliku malog polumeseca.
Ja sam je primila. Ja sam joj očistila i zašila tu ranicu. Ja sam je cele noći držala na grudima da se ugreje, jer je bila ledena. Pred jutro sam joj dala ime. Nada. Jer to je jedino što je imala.
Devojčica koju nisam smela da zadržim
Narednih nedelja dolazila sam da je vidim i kada nisam bila u smeni. Hranila sam je, pevala joj. Kada su je premestili u dom, išla sam i tamo. Htela sam da je usvojim. Ali moj muž je tada bio teško bolestan, a naš sin Marko imao je tek godinu dana. Socijalna služba je rekla ono što sam i sama znala: nisam bila u uslovima.
Poslednji put kada sam je videla, ostavila sam joj u pelenama ceduljicu: „Ko god da te uzme, neka zna da te je jedna sestra volela od prve noći. Dragana.“ Rekli su mi da ju je usvojio jedan bračni par i da više ne smem da se raspitujem. Nikada nisam saznala gde je otišla.Saveti Za Decu
Svadba
Pre dve godine moj Marko doveo je kući devojku iz Novog Sada, Ivanu. Tiha, pametna, sa osmehom koji ti uđe pod kožu. Na prvom ručku rekla je da je usvojena, da su je roditelji uzeli iz doma kao bebu i da nikada nije saznala ništa o svojoj pravoj majci. Pogledala sam je dugo, ali ništa nisam pomislila. Koliko je takve dece bilo.
Venčanje je bilo prošlog meseca. Stajala sam pored nje dok joj je kuma nameštala veo. Ivana je podigla levu ruku da ga popravi, rukav haljine je skliznuo i ja sam ugledala ožiljak. Mali, beo, u obliku polumeseca.
Noge su mi se oduzele. Prepoznala bih taj šav i posle sto godina, jer sam ga ja napravila.
„Tebe su… zvali Nada“, rekla sam, a da nisam ni znala da govorim naglas.
Ivana se ukočila. Iza nje se okrenula njena majka, gospođa Ljiljana, i pogledala me kao da je videla duha. „Vi ste sestra Dragana?“, šapnula je.
Ceduljica koja je čuvana 22 godine
Ljiljana je posle ceremonije iz torbice izvadila nešto što je, kako je rekla, nosila na svako važno mesto u Ivaninom životu. Na upis u školu, na maturu, na venčanje. Bila je to moja ceduljica, požutela, presavijena na četiri dela.
„Kad smo je uzeli, sestre u domu su nam rekle da je jedna žena dolazila svaki dan“, rekla je kroz suze. „Ivana je od petnaeste godine htela da vas pronađe. Tražila je sestru Draganu po svim bolnicama. Niko nije znao vaše prezime.“
Ivana me je zagrlila tako jako da mi je venac sa njene glave pao u krilo. Plakala je i ponavljala: „Ja sam vas tražila. A vi ste sve vreme bili mama mog Marka.“
Marko je stajao pored nas potpuno zbunjen. Morala sam da mu objasnim da nema razloga za brigu: on i Ivana nisu ni u kakvom srodstvu. Ja sam je samo jedne noći držala da ne umre od hladnoće.Kupi Kape
Danas
Svadba je kasnila sat vremena jer niko nije mogao da prestane da plače, ni muzičari. Kada je kum podigao čašu, rekao je samo: „Za Nadu. Koja je našla svoj put kući.“
Ivana me danas zove mama, kao i Marko. Kaže da je to prvo što je naučila o meni, pre nego što je saznala ko sam: da sam je volela pre nego što je ikome bila potrebna.
Ponekad me pita da joj ispričam tu noć. I svaki put kada dođem do dela gde sam joj dala ime, ona me uhvati za ruku, baš onom rukom sa polumesecom, i ćuti.
