By Kada sam u pedeset petoj godini podvukla crtu pod svoj život, shvatila sam da iza sebe imam samo jedno veliko postignuće na koje sam mogla da prstem pokažem — svoju porodicu.
Za supruga sam se udala sa dvadeset i tri godine, kao mlada i perspektivna žena. Imala sam odlično obrazovanje, bila među najboljim studentima na fakultetu, tečno govorila engleski jezik i maštala o uspešnoj karijeri. Međutim, moj muž je od samog početka tvrdio kako mu je najveći san u životu da ima veliku i skladnu porodicu.
Ubrzo nakon venčanja ostala sam trudna sa našim prvim detetom. Zatim je stiglo drugo, pa treće, četvrto, peto… Postepeno, moj život se pretvorio u neprekidni krug trudnoća, porođaja, neprospavanih noći, dečjih bolesti, kuvanja i čišćenja. Svoje najmlađe dete, jedanaesto po redu, rodila sam u pedeset četvrtoj godini.Planiraj putovanje
Godine posvećenosti i brige o drugima ostavile su dubok trag na meni. Nakon toliko trudnoća moje zdravlje je oslabilo. Bila sam hronično umorna, dobila na težini i promenila se. Pomisao na odlazak u teretanu ili posvećivanje sebi delovala mi je nedostižno, jer je bilo dana kada nisam stizala ni da pošteno jedem, a kamoli da u miru popijem kafu.
Za to vreme, život mog supruga izgledao je potpuno drugačije. Dok sam ja vodila računa o kući i podizala decu, on je gradio karijeru, putovao na poslovne puteve, širio krug poznanika i počeo izuzetno dobro da zarađuje. Redovno je trenirao, vodio računa o svom izgledu, kupovao skupu odeću i uživao u plodovima svog rada. I pored svega, često bi kroz osmeh znao da doda: „Možda bismo mogli da imamo još jedno? Šta je jedanaest, možemo mi i dvanaesto.“
Uprkos ogromnom umoru, živela sam u uverenju da imamo stabilan brak i da on razume i ceni sve žrtve koje sam podnela za našu porodicu. A onda sam sasvim slučajno saznala šta zaista misli o meni.
Te večeri kod nas su došli njegovi prijatelji. Roštiljali su u dvorištu, smejali se i razgovarali, dok sam ja u kuhinji spremala salate i posluženje. Na grudima sam u nosiljci nosila našeg petomesečnog sina. Kada je sve bilo spremno, uzela sam poslužavnik i krenula ka dvorištu. Na samo nekoliko koraka od njih, zaustavio me je muževljev glas.
„Iskreno, planiram da je ostavim“, govorio je prijateljima. „Žena za više od pola veka života nije postigla apsolutno ništa. Čak ni engleski nije naučila kako treba. Ponekad jedva podnosim da je gledam. Opustila se, ostarila i predala. Zašto bih pored sebe želeo nekoga ko je odustao od sebe?“
Stajala sam iza zida sa bebom na grudima i u sekundi premotala poslednje trideset i dve godine svog života. Setila sam se diplome koju sam odložila u ormar odmah posle venčanja. Setila sam se svih poslovnih ponuda koje sam odbila jer je uvek neko dete bilo premalo. Setila sam se stotina noći koje sam provela budna dok je on ujutru odmoran odlazio na posao. I sada me je čovek zbog koga sam se odrekla sopstvenih snova nazivao bezvrednom.
U tom trenutku u meni se nešto prelomilo. Tiho sam vratila hranu u kuhinju, uspavala sina i prvi put posle mnogo godina prestala da razmišljam o željama svog supruga. Pogledala sam u budućnost i odlučila da mislim na sebe.Podrži udruženja
Nekoliko nedelja kasnije, podnela sam zahtev za razvod. Moj muž je bio u uverenju da je to samo prazna pretnja, verujući da žena u mojim godinama, sa jedanaestoro dece, ne može sama da opstane. Zaboravio je samo jednu stvar — ja nisam odvek bila samo domaćica.
Nakon što je sud odredio alimentaciju i obaveze, deo sredstava preusmerila sam na angažovanje pomoći oko dece. Pronašla sam profesora engleskog jezika i počela ponovo da učim i obnavljam staro znanje. Bilo je izazovno na početku, ali se zaboravljena materija brzo vraćala. Potom sam krenula i na redovne treninge, ne da bih bilo koga impresionirala, već da bih povratila sopstvenu snagu i zdravlje. Ubrzo sam počela da tražim posao i nedugo zatim dobila svoju prvu poslovnu ponudu.
Međutim, najvažnija promena dogodila se u životu mog bivšeg supruga. Prema sudskoj odluci, deca su morala redovno da provode vreme sa ocem, pa su kod njega boravila dva dana u nedelji — uključujući i našeg najmlađeg sina.
Čovek koji je decenijama verovao da ja po ceo dan „ne radim ništa“, odjednom se suočio sa realnošću: saznao je koliko se puta beba budi tokom noći, koliko je hrane potrebno pripremiti za veliku porodicu, koliko veša treba oprati i koliko zahteva deca mogu da imaju u istom trenutku.
Jedne večeri pozvao me je telefonom, vidno iscrpljen, i rekao: „Ja ovo ne mogu sam da postignum. Dođi ranije po njih.“
Pogledala sam na sat i smireno odgovorila: „Ne mogu sada. Imam čas engleskog, a posle toga idem na trening. Danas je tvoj dan sa decom.“
Prvi put posle više od tri decenije, završila sam razgovor tačno onda kada je meni to odgovaralo.
