By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena.Pronađi prostor
Majku sam izgubila kada sam imala dvanaest godina. Od tada smo bili samo otac i ja. On mi je pleo kike, loše, on je išao na roditeljske sastanke, on je plakao na mojoj maturi u poslednjem redu, da ga ne vidim.
Zato nisam ni sanjala da bi me na dan venčanja iko drugi mogao povesti do oltara.
Pred vratima crkve
Gosti su već bili unutra. Čula se muzika. Ja sam stajala u venčanici, sa buketom, i pružila mu ruku.
Nije je prihvatio.
Bio je bled, a ruke su mu se tresle. Iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadio je požuteli koverat.
„Ne mogu da te povedem dok ne pročitaš ovo. Tvoja majka me je zaklela. Čuvam ga šesnaest godina.“
Na kovertu je, njenim rukopisom, pisalo: Za Milicu, na dan venčanja. Pre crkve.
Pismo
Otvorila sam ga tu, na stepenicama, dok je kuma šaputala da kasnimo.
„Dušo moja, ako ovo čitaš, danas si mlada, a ja te gledam odnekud gde nema bolova. Moram da ti kažem nešto što nisam imala hrabrosti dok si bila mala. Čovek koji danas stoji pored tebe nije tvoj otac po krvi. Tvoj rođeni otac nas je ostavio kada sam mu rekla da sam trudna. Dragan me je upoznao u sedmom mesecu, sa stomakom do zuba, i pitao me samo jedno: da li sme da bude tu kad se rodiš. Bio je tu. Prvi te je uzeo u ruke. Dao ti je svoje prezime, a nikada, nijednom, nije rekao ’moja pastorka’. Molila sam ga da ti kaže kad odrasteš. Odbijao je. Bojao se da ćeš ga manje voleti. Zato ti ja kažem, sada, da on ne bi morao. I da bi ti sama odlučila ko će te povesti.“
Podigla sam pogled. Moj otac je gledao u zemlju, kao đak koji čeka ocenu.Saveti Za Decu
„Ako hoćeš da te povede ujak, razumeću“, rekao je tiho. „Samo sam morao da ispunim obećanje.“
Šta sam mu rekla
Setila sam se kika koje su se rasplitale do drugog časa. Supe koju je zvao „mamina“, a nikad nije ličila na maminu. Noći kada sam imala temperaturu, a on je spavao na podu pored mog kreveta. Dvadeset osam godina.
Presavila sam pismo i vratila mu ga u džep, tamo gde ga je nosio šesnaest godina.
„Tata“, rekla sam, „kasnimo. A ti znaš da ne volim da kasnim.“
Uhvatila sam ga pod ruku. Zaplakao je tako da je kuma morala da mu da svoju maramicu. U crkvu smo ušli oboje crvenih očiju, a gosti su mislili da je to obična svadbena trema.
Na svadbi sam, umesto prvog plesa sa mladoženjom, prvo zaigrala sa njim. Šapnula sam mu: „Krv je voda, tata. Otac je onaj ko ostane.“
Majčino pismo danas stoji uramljeno u našoj dnevnoj sobi. Pored njega je slika sa venčanja: ja u belom i čovek koji me je izabrao pre nego što sam se rodila.
