By Ovo je književno obrađena porodična anegdota. Opisani događaji nisu nezavisno potvrđeni.
Majka ju je tog jutra poslala u obližnju prodavnicu po krompir, hleb, pavlaku i još nekoliko sitnica neophodnih za ručak. Uzela je spisak, proverila da li kod sebe ima dovoljno novca i krenula ka lokalnoj radnji. Planirano je da kupovina traje svega desetak minuta. U prodavnici pritom nije bilo velike gužve, pa je brzo pronašla sve što joj je trebalo i stala u red za kasu.Planiraj putovanje
Tada je ispred sebe ugledala poznato lice i čula dobro poznat glas. „Pa gde si ti?“, obradovao se stariji rođak kojeg su svi u porodici od milošte zvali ujko. Srdačno su se pozdravili, a on je odmah upitao kako su joj roditelji, šta ima novo i zbog čega ih u poslednje vreme ređe viđa. Razgovor je tekao lako i opušteno, kao i svaki put kada bi se slučajno sreli.
Pokret koji ju je vratio u dane detinjstva
Ujko je oduvek voleo da obraduje mlađe članove porodice. Dok je bila mala, iz njegovog džepa često bi iznenada zasijala čokoladica ili bi se pojavilo nekoliko evra namenjenih za sladoled. Umeo je da joj pruži novac sa neverovatno ozbiljnim izrazom lica, tačno kao da joj poverava neki izuzetno važan poslovni zadatak, uz opomenu: „Nemoj baš sve odmah da potrošiš.“ Naravno, sladoled obično nikada nije mogao da čeka.
Sada je bila odrasla devojka. Znala je da ujko živi od penzije i apsolutno nije želela da svaki njihov slučajan susret bude povod da joj bilo šta poklanja. Zato je, u trenutku kada je on refleksno posegnuo prema svom džepu, automatski pomislila da savršeno dobro zna šta sledi.
Izvadio je novčanik, a ona nije sačekala ni sekund.
„Nemoj, ujko, stvarno! Imam ja svojih para!“, izgovorila je to znatno glasnije nego što je zapravo nameravala.
Prodavačica je čekala odgovor na drugo pitanje dok se stvarala zabuna
Ujko je trenutno zastao sa otvorenim novčanikom u ruci. Prodavačica je zbunjeno pogledala njega, pa onda u pravcu devojke. Na pultu su uredno stajali hleb, mleko i nekoliko drugih proizvoda koje je kasirka upravo kucala. Radilo se o njegovim namirnicama.
Devojka je spustila pogled prema pultu i u istom sekundu osetila kako joj lice postaje potpuno vrelo. On uopšte nije pokušavao da njoj da novac, već je pokušavao da plati sopstvenu kupovinu.
„Dobro je da imaš“, odgovorio joj je ujko sasvim mirno i staloženo. „Ali pusti prvo mene da platim ovo svoje.“Igraj kviz
Prodavačica je naglo oborila pogled, vešto skrivajući osmeh, dok se iza njihovih leđa u redu začuo tihi, prigušeni smeh jednog od kupaca. Devojka je otvorila usta da nešto kaže, pa ih ponovo zatvorila.
„Nisam tako mislila… Znam da plaćaš, nego sam mislila da ćeš…“, promucala je. Što je više pokušavala da se opravda i objasni situaciju, to joj je teže bilo da sastavi i jednu suvislu rečenicu. Ujko je mirno pružio novac prodavačici i dodao: „Polako. Nigde ne žurimo.“ Po njegovom širokom osmehu bilo je sasvim jasno da se u datom trenutku odlično zabavlja.
Dva evra koja su stigla tek posle prave zabune
Dok je on polako pakovao kupljene namirnice u kesu, devojka je već užurbano smišljala kako da što pre završi svoju kupovinu i napusti radnju. Međutim, ujko očigledno nije završio svoju predstavu. Kada je dobio kusur od kasirke, izdvojio je novčanicu od dva evra i pružio je direktno njoj.
„Evo, sad možeš stvarno da odbiješ.“
Prodavačica se ovog puta glasno i otvoreno nasmejala. „Nemoj sad, molim te“, rekla je devojka, pokrivajući lice rukama od nelagode. „Sad ispada da sam ti zapravo tražila pare.“
„Nisi tražila. Lepo si rekla da nećeš.“ „Pa zašto mi ih onda uopšte daješ?“ „Da ne ostane da si se džabe bunila.“
Više nije mogla da ostane ni minimalno ozbiljna. Pokušala je još jednom da mu vrati novac, ali on je već uveliko zatvarao novčanik, uzeo svoju kesu, pozdravio prodavačicu, podigao ruku u znak pozdrava devojci i krenuo ka izlazu. Na samim vratima se još jednom okrenuo i dobacio:Kupi Torbe
„Pozdravi mamu. Ako je pitaš da ti vrati pare za ovu kupovinu, prvo lepo proveri da li ti ih uopšte daje.“
Kod kuće je urnebesna priča dobila novu publiku
Kada je stigla kući, majka je odmah primetila da se njenoj ćerki na licu vidi smešak dok raspakuje namirnice. „Šta je bilo, što se smejuljiš?“, upitala je radoznalo. Devojka joj je u dahu ispričala ceo susret, od početne zbrke sa ujkinim novčanikom pa sve do ona dva evra koja su na kraju spletom okolnosti ipak završila kod nje.
Majka je prasnula u glasan smeh. „Čovek na kasi lepo izvadio novčanik da plati, a ti odmah zaključila da je to sigurno zbog tebe?“ „Znam tačno kako sve ovo zvuči. Htela sam samo da budem obzirna i pristojna.“ „Bila si, nema šta. Samo si malo poranila sa reakcijom.“
Devojka se naslonila na kuhinjski sto i nasmejala se zajedno s njom. Ipak, kasnije joj nikako nije davala mira pomisao da je ujko možda zaista poverovao kako ona od njega neprestano očekuje neke poklone ili novac svaki put kada se sretnu na ulici. Zbog toga je donela odluku da ga pozove telefonom.
Telefonsko izvinjenje koje nikako nije moglo da ostane ozbiljno
Ujko se javio posle samo nekoliko zvona. Odmah mu je sve detaljno objasnila – da je potpuno pogrešno protumačila njegov pokret ruku i da apsolutno nije imala nameru da ga dovede u neprijatnu situaciju pred drugim ljudima. On ju je strpljivo i bez ijednog prekida saslušao do kraja.
„Dobro“, rekao je smirenim tonom. „Znači, sada me zoveš isključivo da mi vratiš ona dva evra?“Uči anatomiju
Ona se ponovo od srca nasmejala preko slušalice. „Zovem te da te sledeći put odvedem na kafu i pošteno častim.“ „Može, dogovoreno. Ali da se unapred lepo dogovorimo ko ovoga puta sme da izvadi novčanik na sto.“
U tom trenutku joj je konačno postalo kristalno jasno da se stariji rođak nije ni najmanje uvredio. Njenu dobru nameru je savršeno dobro razumeo, a simpatična zabuna pružila mu je idealnu priliku za šalu koju nikako nije želeo da propusti.
Sledeći put je bila opreznija i sačekala pravi trenutak
Kada su se ponovo sreli nekoliko nedelja kasnije, ovoga puta su otišli na planiranu kafu. Dugo su razgovarali o porodičnim novostima i svakodnevnim obavezama. Pred sam kraj razgovora, ujko je polako i namerno ponovo posegnuo prema svom unutrašnjem džepu, gledajući je sve vreme pravo u oči sa zagonetnim osmehom.
Devojka je ovoga puta poučena iskustvom prekrstila ruke na grudima i rešila da strpljivo sačeka.
On je polako izvukao ruku – i iz džepa izvadio običnu platnenu maramicu.
„Eto vidiš da iz džepa nije uvek novac“, rekao je uz gromoglasan smeh.
Ovoga puta smejala se potpuno opušteno, bez ikakvih crvenih obraza i neprijatnosti. A kada je stigao račun za kafu, odlučno ga je uzela pre njega sa stola.
„Ovo je ovoga puta moje, da se zna.“
Ujko je spremno podigao obe ruke visoko u znak potpune predaje. „Važi, dobro. Samo nemoj posle slučajno da pričaš ljudima kako sam ti opet nešto uvalio.“
Dva evra iz one prodavnice ostala su zauvek kao zabavan povod za zadirkivanje i porodičnu šalu. A ona je, od tog dana pa nadalje, kad god bi ga srela, uvek najpre pažljivo sačekala da vidi šta to on zapravo ovog puta vadi iz svog džepa.Planiraj putovanje
