By ### Slagao sam da znam ruski jezik kako bih dobio posao, a kada su me na razgovoru zamolili da se predstavim na ruskom, dogodilo se nešto što niko nije očekivao!
Kada sam poslao životopis jednoj velikoj međunarodnoj firmi, nisam ni sanjao da će me pozvati na razgovor. Posao je bio odlično plaćen, uslovi gotovo savršeni, a meni je novac bio prijeko potreban.
Jedini problem bio je što su tražili poznavanje engleskog i ruskog jezika.
Engleski sam govorio odlično, ali ruski? Znao sam samo „zdravo“ i „hvala“.
Ipak, pomislio sam da nema šanse da će baš to provjeravati.
U životopisu sam samouvjereno napisao da govorim oba jezika.
Tri dana kasnije zazvonio mi je telefon.
„Dobar dan, zovemo vas iz firme. Vaš životopis nas je posebno zainteresovao zbog poznavanja ruskog jezika. Željeli bismo vas pozvati na razgovor.“
U tom trenutku srce mi je sišlo u pete.
Pokušao sam nešto promrmljati, ali žena s druge strane već mi je saopćila termin.
Imao sam samo dva dana da naučim ruski!
Otvorio sam Google Translate i počeo pisati rečenice koje bi me mogli pitati.
„Zovem se Marko.“
„Imam dvadeset osam godina.“
„Zadovoljstvo mi je upoznati vas.“
„Imam iskustva u radu s klijentima.“
Naučio sam desetak rečenica napamet. Ponavljao sam ih dok sam se tuširao, jeo, pa čak i dok sam spavao.
Na dan razgovora obukao sam najbolje odijelo i krenuo u firmu.
Ruke su mi se znojile.
Kada sam ušao u kancelariju, za stolom su sjedila tri čovjeka. Dvojica su se predstavila na našem jeziku, a treći je bio stariji gospodin ozbiljnog izraza lica.
„Vidimo da govorite ruski“, rekao je direktor.
„Da, naravno“, odgovorio sam, pokušavajući zvučati samouvjereno.
„Odlično! Onda vas molimo da nam se ukratko predstavite na ruskom.“
U glavi mi je nastao potpuni haos.
Ali onda sam se sjetio svojih naučenih rečenica.
Počeo sam govoriti.
„Zdravstvujte! Menja zovut Marko. Mne dvadeset vosem let. Očen prijatno…“
Izgovorio sam sve što sam naučio, čak sam ubacio i nekoliko rečenica koje nisu imale nikakve veze s poslom.
Stariji gospodin odjednom se počeo smijati.
Direktor ga je zbunjeno pogledao.
„Šta je smiješno?“
Čovjek je nešto rekao na ruskom, a zatim me pogledao pravo u oči.
„Mladiću, znate li vi šta ste upravo rekli?“
Osjetio sam kako mi lice gori.
„Pa… predstavio sam se.“
On se nasmijao još glasnije.
„Rekli ste da se zovete Marko, da imate dvadeset osam godina, da volite krompir i da je vaša baka veoma lijepa.“
U kancelariji je nastao muk.
A onda su se sva trojica počela smijati.
Poželio sam da propadnem kroz zemlju.
„Izvinite“, promucao sam. „Mislim da sam nešto pogrešno preveo.“
Stariji gospodin se naslonio u stolicu.
„Mladiću, hajde da budemo ozbiljni. Koliko zapravo znate ruski?“
Spustio sam glavu.
Mogao sam nastaviti lagati, ali više nije imalo smisla.
„Skoro ništa“, priznao sam. „Znam samo nekoliko rečenica. Lagao sam u životopisu jer mi je ovaj posao zaista potreban.“
Direktor je prestao da se smije.
„Znate li da je laganje u prijavi ozbiljna stvar?“
„Znam. I razumjet ću ako me odmah izbacite.“
Ustao sam i krenuo prema vratima.
Ali tada se začuo glas starijeg gospodina.
„Sačekajte, mladiću. Nismo još završili.“
Okrenuo sam se.
„Sjednite“, rekao je. „Želim vam postaviti jedno pitanje. Ali ovaj put odgovorite iskreno.“
Ponovo sam sjeo.
„Zašto vam je toliko potreban ovaj posao?“
Duboko sam udahnuo.
„Moja majka je bolesna. Ostao sam bez prethodnog posla prije tri mjeseca. Imam kredit, račune i troškove njenog liječenja. Znam da to nije opravdanje za laž, ali nisam znao šta drugo da uradim.“
Stariji gospodin me dugo posmatrao.
Zatim je ustao, prišao prozoru i nešto tiho rekao direktoru.
Njih dvojica razgovarali su nekoliko minuta.
Bio sam siguran da raspravljaju kako da me pristojno izbace.
A onda se stariji gospodin okrenuo prema meni.
„Znate li ko sam ja?“
Odmahnuo sam glavom.
„Ja sam vlasnik ove kompanije.“
Srce mi je ponovo počelo lupati.
„Prije četrdeset godina“, nastavio je, „došao sam u ovu zemlju bez novca, bez poznanstava i gotovo bez znanja jezika. Spavao sam u podrumu jedne zgrade i radio sve što sam mogao da preživim.“
Zastao je.
„Ali nikada nisam zaboravio čovjeka koji mi je tada pružio priliku.“
Pogledao je moj životopis.
„Vidim da ste ranije radili u prodaji i da imate odlične preporuke. Šteta što ste odlučili lagati o jeziku.“
Nisam znao šta da kažem.
A onda je izgovorio nešto nevjerovatno.
„Neću vas zaposliti na poziciji za koju ste konkurisali. Ali imam drugu ponudu.“
Podigao sam pogled.
„Ponudit ćemo vam probni rad od tri mjeseca u našem domaćem odjelu. Ako pokažete da ste vrijedan i pošten radnik, dobit ćete stalni ugovor.“
Nisam mogao vjerovati šta čujem.
„Stvarno?“
„Da. Ali pod jednim uslovom.“
„Kojim?“
„Da od danas više nikada ne lažete kako biste impresionirali druge.“
Obećao sam mu.
Zahvalio sam se i krenuo prema izlazu, a onda me još jednom pozvao.
„Marko, samo trenutak.“
Okrenuo sam se.
U ruci je držao moj životopis i gledao prezime moje majke koje sam naveo kao kontakt za hitne slučajeve.
Odjednom mu se izraz lica potpuno promijenio.
„Kako se zove vaša majka?“, upitao je.
Rekao sam mu njeno ime.
Stariji gospodin je problijedio.
„A gdje je radila prije trideset godina?“
Kada sam mu odgovorio, sjeo je u stolicu i prekrio lice rukama.
„Bože dragi…“, prošaputao je.
Direktor ga je zabrinuto pogledao.
„Je li sve u redu?“
Stariji gospodin podigao je glavu, a oči su mu bile pune suza.
„Mladiću, vaša majka je žena koja mi je prije trideset godina spasila život. Godinama je pokušavam pronaći.“
Ostao sam ukopan na mjestu.
A onda je otvorio ladicu svog stola i izvadio staru fotografiju.
Na njoj je bila moja majka, mnogo mlađa, kako stoji pored njega ispred male bolnice.
Na poleđini fotografije pisala je poruka koju sam odmah prepoznao.
Bio je to rukopis moje majke.
Ali ono što je pisalo ispod njenog potpisa otkrilo je da je njihova prošlost mnogo složenija nego što sam mogao zamisliti…
Nastavak slijedi…
