By „Mama, zašto danas tata nije došao sa mnom?“, upitao me sin, gledajući prema kući naše dadilje.
Nasmiješila sam se i pomilovala ga po glavi.
„Tata je bolestan, dušo. Danas sam te ja dovela. Hajde, idi unutra, zakasnit ću na posao.“
Ali moj šestogodišnji sin nije se pomjerio. Samo je stajao pored automobila i nervozno stezao svoju malu torbu.
„Mama, ali tata mi je rekao da nikada ne ulazim ovdje kada me ti dovedeš.“
U tom trenutku osjetila sam čudan nemir.
„Kako to misliš, sine? Zašto bi ti tata tako nešto rekao?“
Dječak je spustio pogled.
„Zato što je ovo naša tajna. Tata kaže da se ti ne smiješ ljutiti.“
Srce mi je počelo ubrzano lupati.
Kleknula sam ispred njega i nježno ga uhvatila za ramena.
„Dušo, meni možeš sve reći. Kakva tajna?“
Pogledao me svojim velikim očima i tiho prošaputao:
„Mama, tata svako jutro ulazi s nama kod tete Ane. Ali mene pošalju u drugu sobu i kažu mi da se igram dok oni razgovaraju.“
Osjetila sam kako mi se želudac steže.
Ana je bila naša dvadesetdvogodišnja dadilja. Lijepa, nasmijana djevojka koju smo zaposlili prije skoro godinu dana. Moj muž ju je pronašao preko poznanika i stalno govorio koliko smo sretni što imamo tako pouzdanu osobu.
Nikada nisam posumnjala u nju.
„A koliko dugo tata ostaje kod tete Ane?“, upitala sam.
„Nekad dugo. Jednom sam zaspao, a kad sam se probudio, tata je još bio tamo.“
Nisam mogla vjerovati šta čujem.
„I šta rade?“
Sin je slegnuo ramenima.
„Ne znam. Ali jednom sam čuo kako teta Ana plače i govori tati da više ne može ovako.“
U tom trenutku vrata kuće su se otvorila.
Na pragu je stajala Ana, odjevena u kućni ogrtač. Kada me ugledala, osmijeh joj je nestao s lica.
„O… dobro jutro. Nisam znala da ćete vi danas dovesti malog.“
„Muž mi je bolestan“, odgovorila sam hladno.
Ana je nervozno pogledala prema mom sinu.
„Pa… uđite.“
Odlučila sam da ne pravim scenu pred djetetom. Poljubila sam sina, rekla mu da se lijepo ponaša i krenula prema automobilu.
Ali nisam otišla na posao.
Parkirala sam se nekoliko ulica dalje i nazvala svoju najbolju prijateljicu.
„Mislim da me muž vara s dadiljom“, rekla sam kroz suze.
Ona je nekoliko trenutaka šutjela, a zatim odgovorila:
„Nemoj donositi zaključke dok ne saznaš istinu.“
Odlučila sam se vratiti.
Kada sam ponovo stigla pred Aninu kuću, primijetila sam nešto neobično.
Ispred ulaza bio je parkiran automobil mog svekra.
Moj svekar je preminuo prije četiri godine.
Automobil je nakon njegove smrti ostao kod muževog starijeg brata, koji je živio u drugom gradu.
„Šta se ovdje događa?“, prošaputala sam.
Prišla sam vratima i pozvonila.
Ana je otvorila, a kada me ugledala, potpuno je problijedjela.
„Zaboravili ste nešto?“
„Jesam“, odgovorila sam. „Zaboravila sam pitati zašto moj muž svakog jutra ostaje ovdje s tobom.“
Ana je spustila glavu.
„Molim vas, nemojte me ništa pitati. Obećala sam mu da neću govoriti.“
„ŠTA SI MU OBEĆALA?!“
U tom trenutku iz dnevne sobe začuo se muški glas.
„Ana, ko je došao?“
Prepoznala sam glas.
Bio je to mužev stariji brat.
Čovjek kojeg nisam vidjela gotovo dvije godine.
Izašao je iz sobe, ugledao me i ukočio se.
„Ti?! Šta radiš ovdje?“, upitala sam.
Pogledao je Anu, a zatim mene.
„Mislim da je vrijeme da saznaš istinu.“
„Kakvu istinu? Gdje je moj muž u cijeloj ovoj priči?“
Ana je počela plakati.
„Vaš muž nije moj ljubavnik“, izgovorila je drhtavim glasom.
„Onda mi objasni zašto dolazi ovdje svakog jutra!“
Mužev brat je duboko uzdahnuo.
„Zato što pokušava ispraviti nešto što je naš otac uradio prije smrti.“
Zbunjeno sam ga gledala.
„Kakve veze vaš pokojni otac ima s mojim brakom?“
Ana je tada otvorila ladicu, izvadila staru fotografiju i pružila mi je.
Na slici je bio moj svekar, mnogo mlađi, kako u naručju drži malu djevojčicu.
Na poleđini fotografije pisalo je:
„Mojoj kćerki Ani, koju nikada nisam smio javno priznati.“
Ruke su mi zadrhtale.
„Čekaj… Hoćeš reći da je Ana vaša sestra?!“
Mužev brat je klimnuo glavom.
„Da. Naš otac je imao drugu porodicu. A tvoj muž je to saznao prije godinu dana.“
Odjednom mi je postalo jasno zašto je baš on insistirao da zaposlimo Anu.
Ali jedna stvar mi nije davala mira.
„Ako je tako, zašto ste sve krili od mene? Zašto je Ana plakala?“
Tada je Ana iz torbe izvadila medicinsku dokumentaciju.
„Zato što sam teško bolesna. Vaš muž mi pomaže da platim liječenje. Nisam željela da iko sazna.“
Osjetila sam ogromno olakšanje, ali i tugu.
Pomislila sam koliko sam nepravedno sumnjala.
A onda sam ugledala jedan papir na stolu.
Bio je to dokument iz banke, s potpisom mog muža.
Na njemu je pisalo da je naša porodična kuća stavljena pod hipoteku.
Bez mog znanja.
„Šta je ovo?!“, povikala sam.
Ana je zaplakala još jače.
Mužev brat je spustio pogled i rekao:
„Postoji još nešto što ti tvoj muž nije rekao. I bojim se da ćeš ga zbog toga mnogo teže moći oprostiti.“
U tom trenutku zazvonio mi je telefon.
Zvao je moj muž.
Javila sam se, a on je izgovorio samo jednu rečenicu:
„Molim te, reci mi da nisi otišla kod Ane. Jer ako jesi, moramo odmah razgovarati o našem sinu…“
