By ### S dečkom sam prenoćila u luksuznom hotelu, a kada sam povukla tajanstvenu ručicu u tuš-kabini, otkrila sam nešto što nikada nisam smjela vidjeti!
U početku sam pomislila da je riječ o nekom neobičnom mehanizmu za podešavanje vode. Međutim, nekoliko sekundi nakon što sam drugi put povukla ručicu, začuo se čudan zvuk.
Klik… klik… pa tiho škripanje iza zida.
Ukočila sam se.
Voda je i dalje tekla, ali sam jasno čula kako se nešto pomjera iza mermernih pločica.
„Marko!“, povikala sam svom dečku.
„Šta je bilo, ljubavi?“, odgovorio je iz sobe.
„Dođi brzo! Nešto se čudno dešava u kupatilu!“
Čula sam kako ustaje, a onda se zvuk ponovio. Ovoga puta mnogo glasnije.
Pogledala sam prema zidu i primijetila da se jedna velika mermerna ploča pomjerila nekoliko centimetara.
Srce mi je počelo ubrzano lupati.
Brzo sam zatvorila vodu, umotala se u peškir i izašla iz tuš-kabine.
Marko je ušao i zbunjeno me pogledao.
„Šta se dogodilo?“
Pokazala sam mu ploču koja je sada bila malo odvojena od zida.
„Povukla sam onu ručicu i ovo se otvorilo.“
Prišao je zidu i pažljivo pogledao.
„Čekaj malo… Ovo nisu obične pločice.“
Gurnuo je ploču i ona se polako otvorila poput malih vrata.
Iza nje nalazio se uzak, mračan prostor.
„Šta je ovo, pobogu?“, prošaputala sam.
Marko je uključio lampu na telefonu i osvijetlio unutrašnjost.
Ono što smo ugledali ostavilo nas je bez riječi.
Iza zida nalazila se mala prostorija, a u njoj stara stolica, sto i nekoliko monitora.
Na jednom monitoru jasno se vidjela naša hotelska soba.
Na drugom hodnik ispred naših vrata.
A na trećem…
Na trećem je bila prikazana unutrašnjost našeg kupatila!
Osjetila sam kako mi se noge odsijecaju.
„Marko, neko nas je snimao!“, povikala sam.
On je problijedio.
„Ne diraj ništa. Odmah ćemo pozvati policiju.“
Ali prije nego što je uspio izvaditi telefon, jedan od monitora iznenada se uključio.
Na ekranu se pojavila poruka.
„NE TREBATE BITI OVDJE.“
Pogledali smo se u nevjerici.
„Ko ovo piše?“, prošaputala sam.
Nekoliko sekundi kasnije pojavila se nova poruka.
„AKO ŽELITE IZAĆI IZ HOTELA, ODMAH NAPUSTITE SOBU.“
Marko me uhvatio za ruku.
„Obuci se. Idemo odavde.“
Brzo sam navukla odjeću, dok je on pokušavao dobiti recepciju.
Telefon u sobi nije radio.
Ni njegov mobilni nije imao signal.
„Prije pet minuta imao sam pun signal“, rekao je nervozno.
Uzeli smo stvari i krenuli prema vratima.
Ali kada je Marko pritisnuo kvaku, vrata se nisu otvorila.
Pokušao je ponovo.
Ništa.
„Zaključana su“, rekao je.
„Kako zaključana? Pa mi smo unutra!“
Tada se začulo tiho kucanje.
Tri puta.
S druge strane vrata neko je stajao.
„Ko je?“, upitao je Marko.
Nije bilo odgovora.
Zatim se ispod vrata pojavio bijeli papir.
Marko ga je podigao.
Na njemu je pisalo:
„NEMOJTE VJEROVATI ČOVJEKU KOJI VAM JE DAO KLJUČ SOBE.“
Sjetila sam se recepcionera koji nas je dočekao. Bio je neobično ljubazan i insistirao je da nam da baš ovu sobu, iako smo rezervisali drugu.
„Marko, sjećaš li se kako je rekao da smo dobili besplatno unapređenje sobe?“
„Sjećam se.“
„Misliš li da je znao za ovo?“
Marko nije odgovorio.
U tom trenutku začulo se nešto još strašnije.
Iz tajne prostorije iza kupatila dopirao je nečiji glas.
„Halo? Ima li nekoga? Molim vas, pomozite mi!“
Oboje smo potrčali prema kupatilu.
„Ko je tamo?“, viknuo je Marko.
„Molim vas, nemojte otići!“, odgovorila je žena. „Ja sam ovdje već dva dana!“
Ostala sam potpuno skamenjena.
„Gdje ste?“, pitala sam.
„Iza drugog zida. Ne znam kako da izađem!“
Marko je osvijetlio prostoriju i ugledao još jedna metalna vrata.
Bila su zaključana.
Tada je žena izgovorila rečenicu od koje mi se sledila krv.
„Jeste li vi par koji je večeras stigao u sobu 407?“
„Jesmo!“, odgovorila sam.
Žena je počela plakati.
„Onda morate požuriti. I ja sam bila u toj sobi sa svojim mužem. Pronašli smo iste monitore, a onda je on nestao.“
„Kako nestao?“, upitala sam.
„Odveli su ga. Rekli su da je vidio nešto što nije smio.“
Marko me pogledao.
„Moramo zvati policiju čim uhvatimo signal.“
Ali žena je nastavila:
„Slušajte me pažljivo. Ispod stola u toj prostoriji postoji crveno dugme. Ono otključava vrata za izlaz u hodnik. Ali nemojte pritiskati zeleno.“
„Zašto?“, upitala sam.
Nastala je tišina.
A onda je žena šapatom odgovorila:
„Zato što zeleno dugme otvara vrata prostorije u kojoj se nalazi čovjek koji sve ovo kontroliše.“
Marko je kleknuo i pogledao ispod stola.
Tamo su zaista bila dva dugmeta.
Crveno i zeleno.
Pružio je ruku prema crvenom.
Ali upravo kada ga je htio pritisnuti, začuo se poznat muški glas iza nas.
„Ja to na vašem mjestu ne bih radio.“
Okrenuli smo se.
Na ulazu u kupatilo stajao je recepcionar koji nam je nekoliko sati ranije uručio ključ.
U ruci je držao veliki svežanj ključeva.
Na licu mu više nije bilo ljubaznog osmijeha.
„Rekao sam vam da je ovo najbolja soba u hotelu“, izgovorio je hladno.
Zatim je pogledao prema monitorima i dodao:
„A sada mi objasnite kako ste pronašli prostoriju koju niko nije otkrio punih dvadeset godina.“
Ali ono što se dogodilo nekoliko sekundi kasnije bilo je još nevjerovatnije.
Marko je pogledao recepcionera i izgovorio njegovo ime.
„Nikola?“
Recepcionar je zastao.
„Marko?!“
Pogledala sam svog dečka, potpuno zbunjena.
„Čekaj… Vas dvojica se poznajete?“
Marko je spustio pogled.
A onda je izgovorio rečenicu zbog koje sam shvatila da naš dolazak u ovaj hotel možda uopće nije bio slučajan.
„Ljubavi, postoji nešto što ti nisam rekao. Ja sam u ovom hotelu već bio. Prije deset godina. I tada je ovdje nestala moja sestra…“
Nastavak slijedi…
