By Ležao sam nepomično, zatvorenih očiju, uvjeren da je moja djevojka odlučila da me iznenadi usred noći.
Ali onda sam čuo šapat koji mi je zaledio krv u žilama.
„Tiho… Mislim da spava. Provjeri ima li nekoga ispod kreveta.“
U tom trenutku shvatio sam da osoba koja stoji pored mene nije moja djevojka.
Srce mi je počelo toliko jako lupati da sam mislio da će ga nepoznati čovjek čuti.
Nisam smio otvoriti oči.
Osjetio sam kako nečija ruka polako prelazi preko pokrivača. Zatim je neko upalio baterijsku lampu na telefonu i osvijetlio mi lice.
„Ovaj stvarno spava kao zaklan“, rekao je muški glas.
Drugi čovjek odgovorio je:
„Dobro. Uzmi ono iz ormara i idemo.“
U tom trenutku postalo mi je jasno da su u moj stan ušla najmanje dvojica muškaraca.
Pokušao sam se sjetiti gdje sam ostavio telefon. Bio je na noćnom ormariću, svega nekoliko centimetara od moje ruke.
Ali ako bih se pomjerio, odmah bi me primijetili.
Čuo sam otvaranje ladica, pomjeranje namještaja i šuškanje nekakvih papira.
A onda je jedan od njih izgovorio nešto zbog čega sam skoro skočio iz kreveta.
„Jesi li siguran da je ovo pravi stan? Rekla je da živi sam i da večeras neće biti kod kuće.“
Drugi je odgovorio:
„Siguran sam. Ona nam je dala tačnu adresu.“
Ona?
Koja ona?
U tom trenutku telefon mi je zavibrirao.
Stigla je poruka od moje djevojke.
Na ekranu, koji se na trenutak osvijetlio, pisalo je:
„Ljubavi, nemoj nikome otvarati vrata večeras. Moram ti nešto hitno reći.“
Osjetio sam hladan znoj na čelu.
Jedan od muškaraca primijetio je svjetlost telefona.
„Čekaj malo. Neko mu piše.“
Prišao je krevetu.
Uspio sam na vrijeme zatvoriti oči.
Uzeo je moj telefon i pogledao ekran.
„Zove ga neka Lejla“, rekao je.
Lejla je bila moja djevojka.
Drugi muškarac naglo je prišao.
„Kako Lejla? Pa zar nije rekla da je raskinula s njim prije mjesec dana?“
U tom trenutku više nisam razumio ništa.
Zašto bi moja djevojka tim ljudima govorila da smo raskinuli?
I šta su tražili u mom stanu?
Odjednom je zazvonilo na ulaznim vratima.
Obojica su se ukočila.
„Ko je sad, dođavola?“ prošaptao je jedan.
Zatim sam čuo poznat glas iz hodnika.
„Adnane! Otvori! Ja sam, Lejla!“
Moja djevojka.
Jedan od muškaraca opsovao je.
„Rekla je da neće dolaziti!“
Drugi je izvadio nešto iz jakne. Nisam mogao vidjeti šta, ali sam čuo metalni zvuk.
Tada sam shvatio da više ne smijem glumiti da spavam.
Naglo sam zgrabio telefon, skočio s kreveta i potrčao prema kupatilu.
Zaključao sam vrata i odmah pozvao policiju.
Muškarci su počeli udarati po vratima.
„Otvori! Nećemo ti ništa! Samo hoćemo razgovarati!“
Nisam odgovarao.
Nakon nekoliko minuta začuo sam kako trče prema izlazu.
Zatim je nastala tišina.
Kada je policija stigla, izašao sam iz kupatila.
Stan je bio potpuno ispreturan.
Lejla je sjedila u dnevnoj sobi i plakala.
Pogledao sam je.
„Ko su ti ljudi? I zašto su rekli da si ih ti poslala?“
Podigla je glavu i kroz suze izgovorila:
„Adnane, molim te, saslušaj me. Nisam znala da će doći večeras.“
„Šta nisi znala?!“
„Prije nekoliko sedmica napravila sam ogromnu grešku. Pozajmila sam novac od ljudi od kojih nisam smjela. Nisam imala kako vratiti dug.“
„I kakve to veze ima sa mnom?“
Počela je još jače plakati.
„Rekla sam im da u tvom stanu postoji nešto vrijedno. Nešto što bi moglo pokriti dug.“
Gledao sam je u nevjerici.
„Šta to ja imam toliko vrijedno?“
Spustila je pogled.
„Onu staru kutiju koju ti je otac ostavio prije smrti.“
Osjetio sam kako mi se noge odsijecaju.
Kutija je godinama stajala zaključana na vrhu ormara. Nikada je nisam otvorio jer mi je otac na samrti rekao da to učinim tek kada napunim trideset godina.
A moj trideseti rođendan bio je za samo tri dana.
Pogledao sam prema ormaru.
Kutije više nije bilo.
„Lejla, šta si uradila?!“
Ona je samo prošaputala:
„Nisam ti rekla sve. Ti ljudi nisu obični zelenaši. Oni su poznavali tvog oca.“
U tom trenutku jedan policajac prišao nam je s telefonom u ruci.
„Gospodine Adnane, pronašli smo nešto na snimku nadzorne kamere iz hodnika. Mislim da biste ovo trebali pogledati.“
Na snimku su bila dvojica muškaraca koja ulaze u moj stan.
Ali nekoliko minuta prije njih pojavila se još jedna osoba.
Starija žena u tamnom kaputu.
Čim sam joj vidio lice, uhvatio sam se za glavu.
Bila je to moja majka, koja mi je prije petnaest godina rekla da je moj otac poginuo u saobraćajnoj nesreći.
A onda je policajac zaustavio snimak i pokazao mi nešto još strašnije.
Na njenoj ruci bila je ista narukvica koju je moj otac nosio na dan svoje navodne smrti…
