By ### SELJAK POZVAO ZGODNU GOSPOĐU DA MU DA RIBU, A KADA JE STIGAO KOD NJE KUĆI, USLIJEDIO JE ŠOKANTAN OBRT KOJI ĆE VAS NASMIJATI DO SUZA! 😂🤣
Na jednoj pijaci u malom gradu svakog jutra dolazio je seljak po imenu Rade. Prodavao je krompir, luk, kupus i ostalo povrće koje je uzgajao na svom imanju.
Rade je bio pošten i vrijedan čovjek, ali pomalo nespretan kada su žene u pitanju. Imao je pedesetak godina, nikada se nije ženio i živio je sam na selu.
Jednog dana na njegovu tezgu došla je veoma zgodna gospođa.
Bila je lijepo obučena, našminkana, mirisala je na skup parfem i uvijek se ljubazno osmjehivala.
— Dobar dan, domaćine! Imate li lijepog krompira? — upitala je.
— Za vas, gospođo, uvijek najbolji! — odgovorio je Rade.
Kupila je nekoliko kilograma krompira i otišla.
Sutradan je ponovo došla.
Pa prekosutra opet.
Tako je prolazilo vrijeme, a Rade je svakog jutra jedva čekao da se pojavi.
Jednog dana skupio je hrabrost i upitao je:
— Gospođo, mogu li vas nešto pitati?
— Naravno, domaćine!
— Biste li vi meni dali malo ribe?
Žena se ukočila.
— Molim?! Kako vas nije sramota?! Pa zar se tako razgovara s jednom damom?!
Rade se zbunio.
— Pa nisam ništa loše mislio…
— Sram vas bilo! — rekla je i ljutito otišla.
Rade je ostao gledati za njom.
— Bože dragi, šta joj bi? Samo sam pitao…
Ipak, gospođa je nastavila dolaziti na pijacu.
Svakog jutra kupovala je krompir baš kod njega.
Rade je primijetio da ga često gleda, osmjehuje mu se i započinje razgovor.
Pomislio je da se možda predomislila.
Nakon nekoliko sedmica ponovo je skupio hrabrost.
— Gospođo, nemojte se ljutiti, ali ja bih vas opet nešto pitao.
Ona se nasmijala.
— Znam ja šta biste vi pitali!
— Pa… biste li mi dali onu ribu?
Gospođa se zacrvenjela, pogledala oko sebe i tiho rekla:
— Znate šta, domaćine? Dođite danas oko šest sati na ovu adresu.
Izvadila je papirić iz torbice i napisala ulicu i broj kuće.
Rade je uzeo papirić.
— Znači, dogovoreno?
— Dogovoreno! Samo nemojte kasniti — rekla je uz osmijeh.
Rade je ostatak dana bio odlično raspoložen.
Čak je komšiji na susjednoj tezgi poklonio nekoliko kilograma krompira.
— Šta je tebi danas, Rade? Jesi li dobio na lutriji? — upitao ga je komšija.
— Ma, bolje od lutrije! Danas idem kod jedne gospođe po ribu!
Komšija se nasmijao.
— E, moj Rade, samo ti pazi šta radiš!
Kada je završio s prodajom, Rade je otišao kući, okupao se, obrijao i obukao svoju najbolju košulju.
Stavio je malo kolonjske vode koju je čuvao još od prošlog Božića.
Uzeo je torbu i krenuo na dogovorenu adresu.
Kada je stigao, ostao je bez riječi.
Ispred njega stajala je ogromna kuća s lijepo uređenim dvorištem.
— Au, majko mila! Pa ova gospođa baš dobro živi! — promrmljao je.
Pozvonio je.
Vrata je otvorila zgodna gospođa u elegantnoj crvenoj haljini.
— Dobro mi došli, domaćine! — rekla je zavodljivim glasom.
— Dobar dan, gospođo! Evo mene, kao što smo se dogovorili!
— Uđite, nemojte stajati na vratima.
Rade je ušao.
Kuća je bila luksuzno uređena. Veliki lusteri, kožni namještaj, skupocjene slike na zidovima.
Na stolu su već čekali kafa, kolači i voće.
— Sjedite, domaćine. Da popijemo prvo kaficu.
Rade je skinuo kapu i sjeo.
— Hvala, gospođo, ali ja sam mislio da odmah završimo ono zbog čega sam došao.
Ona se nasmijala.
— Polako, čovječe! Nigdje nam se ne žuri.
Rade je slegnuo ramenima.
— Kako vi kažete.
Gospođa mu je nasula kafu i sjela pored njega.
— Znate, ja sam već dugo sama.
— Aha — odgovorio je Rade i srknuo kafu.
— Moj muž radi u inostranstvu. Već mjesecima nije dolazio kući.
— E, baš nezgodno — rekao je Rade.
Ona mu se približila.
— A vi? Živite li sami?
— Sam, gospođo. Imam kuću, njivu, traktor i dvadeset kokoši.
— Znači, nemate ženu?
— Nemam. Nije se našla nijedna koja bi htjela sa mnom na selo.
Gospođa se slatko nasmijala.
— Možda niste tražili na pravom mjestu.
Rade je pogledao prema satu.
— Gospođo, da vas pitam nešto…
— Pitajte, slobodno.
— Gdje vam je ta riba?
Ona se nasmijala još glasnije.
— Joj, domaćine, baš ste nestrpljivi!
Ustala je, prišla mu i stavila ruku na rame.
— Znate li vi da moj muž već šest mjeseci nije kod kuće?
Rade je ozbiljno klimnuo glavom.
— Čuo sam, gospođo.
— I znate li koliko je teško jednoj ženi da toliko dugo bude sama?
Rade se zamislio.
— Vjerujem da nije lako.
Ona mu se još više približila.
— Pa šta mislite, šta jednoj usamljenoj ženi najviše treba?
Rade je razmišljao nekoliko sekundi.
A onda je sasvim ozbiljno odgovorio:
— Pa, dobar čovjek da joj pomogne oko kuće!
Gospođa se nasmijala.
— A šta ako joj treba nešto više od toga?
Rade je zbunjeno pogledao.
— Pa recite, gospođo, šta treba. Ako mogu pomoći, pomoći ću.
Ona je uzdahnula i rekla:
— Hajde, domaćine, nemojte se praviti da ne razumijete. Zar ne vidite zašto sam vas pozvala?
Rade je ustao sa stolice.
— Pa naravno da vidim!
Gospođa se zadovoljno osmjehnula.
— E, konačno!
A onda Rade izgovori:
— Pozvali ste me da mi date ribu! Evo, ponio sam i torbu da je imam u čemu odnijeti!
Gospođa se ukočila.
— Kakvu sad torbu?!
Rade je izvadio veliku plastičnu kesu iz džepa.
— Pa za ribu, gospođo! Rekao mi je komšija da vaš muž ima ribnjak i da prodajete šarane! Već mjesec dana vas pitam hoćete li mi prodati malo ribe, a vi se stalno nešto ljutite!
Gospođa je otvorila usta od čuda.
— Čekajte… Vi ste sve vrijeme mislili na pravu ribu?!
— Pa na kakvu bih drugu mislio, pobogu?!
Nastala je tišina.
A onda je gospođa prasnula u smijeh.
Smijala se toliko da je morala sjesti.
Rade ju je zbunjeno posmatrao.
— Šta je sad smiješno?
Kada se konačno smirila, upitala ga je:
— Rade, znate li vi da sam vas ja pozvala zato što sam mislila da želite nešto sasvim drugo?
Rade se počešao po glavi.
— A šta drugo?
Ona se samo nasmijala i odmahnula rukom.
— Ma, ništa, domaćine. Nego, recite vi meni koliko vam ribe treba?
Rade se odmah razveselio.
— E, to vas ja pitam! Dajte mi jedno pet kila šarana, ako imate!
Gospođa ga je odvela do zamrzivača i spakovala mu ribu.
Kada je krenuo, pružio joj je novac.
— Koliko sam dužan?
— Ništa, Rade. Ovo vam je poklon. Odavno se nisam ovako nasmijala!
Rade je zadovoljno uzeo torbu.
— Hvala vam, gospođo! A ako vam ikada zatreba krompira, samo zovite!
Na izlazu se još jednom okrenuo.
— I nemojte se sekirati što vam muž nije kod kuće. Ako vam treba neko da okopa baštu, ja sam slobodan nedjeljom!
Gospođa se ponovo počela smijati.
A Rade je otišao kući, sav sretan što je dobio pet kilograma ribe besplatno.
Sutradan ga je komšija na pijaci upitao:
— I, Rade, kako je bilo sinoć kod one zgodne gospođe?
Rade se široko nasmijao.
— Odlično, komšija! Dobio sam pet kila šarana, popio kafu, najeo se kolača, a žena me još molila da ostanem duže!
Komšija se uhvatio za glavu.
— Pa jesi li ti normalan?! I šta si uradio?!
Rade ponosno odgovori:
— Šta ću uraditi, bolan?! Otišao kući dok se riba nije odmrznula! 😂🤣
Komšija je samo odmahnuo glavom.
— E, moj Rade, ti si jedini čovjek koji ode kod usamljene zgodne žene i vrati se s punom kesom ribe!
A Rade mu mrtav ozbiljan odgovori:
— Pa šta si ti mislio? Da se vraćam praznih ruku kad sam već platio autobus?! 🤣🤣
Pouka vica: Nekome je na pameti ljubav, nekome romantika, a našem Radi samo dobar šaran! 😂
