By ### Seljak prodavao krompir na pijaci, a zgodna gospođa dolazila svaki dan: Kada ju je pozvao kod sebe, uslijedilo je iznenađenje koje nije mogao ni zamisliti!
Na jednoj maloj gradskoj pijaci svakog jutra stajao je seljak po imenu Jovo. Bio je poznat po tome što je prodavao najbolji krompir u okolini, ali i po svom neobičnom smislu za humor.
Jednog dana na njegovu tezgu došla je lijepa, dotjerana gospođa. Kupila je nekoliko kilograma krompira, ljubazno se nasmiješila i otišla.
Sutradan se pojavila ponovo.
Pa prekosutra opet.
I tako gotovo svakog dana.
Jovo je počeo primjećivati da gospođa uvijek dolazi baš kod njega, iako je na pijaci bilo još desetak prodavača krompira.
Jednog jutra, dok joj je vagao krompir, odlučio je skupiti hrabrost.
„Gospođo, mogu li vas nešto pitati?“
„Naravno“, odgovorila je uz osmijeh.
„Biste li vi meni nekada došli kući da mi malo ribe?“
Žena se u trenutku zacrvenjela od bijesa.
„Sram vas bilo! Kakav je to način da razgovarate s jednom pristojnom ženom?!“
Jovo je samo slegnuo ramenima.
„Dobro, dobro, samo sam pitao.“
Gospođa je ljutito uzela krompir i otišla.
Međutim, već sljedećeg jutra ponovo se pojavila na njegovoj tezgi.
Jovo se pravio kao da se ništa nije dogodilo.
Prošlo je nekoliko dana, a on je ponovo skupio hrabrost.
„Gospođo, jeste li možda razmislili o onome što sam vas pitao?“
„O čemu?!“, upitala je oštro.
„Pa da mi dođete malo ribati.“
Žena ga je pogledala, a zatim se iznenada nasmijala.
„Dobro, kad ste već toliko uporni, dajte mi adresu. Doći ću večeras, pa ćemo vidjeti!“
Jovo nije mogao vjerovati svojim ušima.
Brzo je izvadio papirić, napisao adresu i pružio joj ga.
„Čekam vas u sedam!“
Cijelog dana bio je neobično raspoložen. Čak je i krompir prodavao jeftinije nego inače.
Kada je završio posao, požurio je kući.
Tačno u sedam sati začulo se zvono.
Na vratima je stajala gospođa s pijace, dotjerana i namirisana.
„Evo mene“, rekla je. „Gdje ćemo?“
„Samo izvolite unutra“, odgovorio je Jovo.
Ušla je u kuću i pogledala oko sebe.
„Pa dobro, šta ste to toliko željeli?“
Jovo je bez riječi otišao u drugu sobu.
Nakon nekoliko trenutaka vratio se i počeo skidati svoju radnu jaknu, a zatim i košulju.
Gospođa je zbunjeno zastala.
„Čekajte, šta to radite?!“
Jovo se okrenuo, pokazao joj leđa i rekao:
„Evo, gospođo, vidite li vi ovo?“
Žena je širom otvorila oči.
Na njegovim leđima bilo je nekoliko velikih crvenih tragova od češanja.
„Jao, čovječe! Pa šta vam je to?!“
Jovo uzdahnu.
„E, moja gospođo, već mjesec dana me leđa svrbe, a ruke mi kratke, nikako da se pošteno počešem! Zato sam vas i pitao biste li došli da mi malo ribate leđa!“
Gospođa je nekoliko sekundi stajala nepomično.
A onda je prasnula u takav smijeh da je morala sjesti na stolicu.
„Pa, čovječe dragi! Zašto odmah niste rekli da vas svrbe leđa?!“
Jovo je zbunjeno odgovorio:
„Pa jesam vas pitao da mi ribate, ali vi odmah počeli vikati!“
Žena se smijala toliko da su joj suze krenule niz lice.
Na kraju je ipak uzela mekanu četku koju joj je Jovo donio i pomogla mu da počeše leđa.
Kada je završila, Jovo je zadovoljno uzdahnuo:
„E, svaka vam čast! Znate li koliko sam dugo čekao nekoga ko će mi ovako pomoći?“
Gospođa je odmahnula glavom.
„Jovo, vi ste najneobičniji čovjek kojeg sam ikada upoznala!“
Od tog dana nastavila je dolaziti na pijacu, ali više nije kupovala samo krompir.
Ponekad bi donijela i domaće kolače, a Jovo bi joj uvijek ostavio najljepše krompire.
Jednog jutra komšija s pijace ga je upitao:
„Jovo, je li ti ono gospođa konačno došla kući?“
„Jeste, bogami!“, ponosno odgovori Jovo.
„I kako je bilo?“
Jovo se široko nasmija.
„Nikad bolje! Samo da znaš, toliko me dobro izribala da me leđa više uopće ne svrbe!“
Cijela pijaca prasnula je u smijeh, a gospođa, koja je upravo prilazila njegovoj tezgi, samo je dobacila:
„Jovo, drugi put odmah reci šta te svrbi, da opet ne bude zabune!“
Pouka ove šaljive priče: Ponekad jedna pogrešno shvaćena rečenica može izazvati veliku zabunu, ali i postati početak lijepog prijateljstva.
A sada nam recite: Jeste li odmah pogodili šta je Jovo zapravo želio od gospođe ili vas je kraj iznenadio?
