By Kada je moj muž otišao od nas, Nikola je imao devet godina. Ostali smo sami, sa mojom malom platom i mnogo računa. Ipak, jedno sam znala: moj sin će studirati, makar ja jela hljeb i vodu.
Kada je upisao fakultet u drugom gradu, novca za stan i školarinu jednostavno nije bilo. Te noći otvorila sam kutiju u kojoj sam čuvala sve što sam imala od vrijednosti: burmu, lančić koji mi je mama dala za osamnaesti rođendan i minđuše koje sam dobila kada se Nikola rodio.
Sutradan sam sve odnijela u zlataru. Nikoli sam rekla da sam dobila bonus na poslu.
Godine odricanja
Pet godina sam radila prekovremeno, šila komšinicama i vikendom čuvala tuđu djecu. Nikola je dolazio rijetko, a kada bi došao, pravila sam se da imam svega dovoljno.
Nisam znala da je on sve vrijeme znao istinu. Vlasnik zlatare bio je otac njegovog druga iz razreda.
Kutija sa crvenom mašnom
Na dan kada je diplomirao, poslije svečanosti, odveo me je na ručak. Bila sam ponosna kao nikada u životu. Na kraju je izvadio malu kutiju sa crvenom mašnom i stavio je ispred mene.
Unutra je bio mamin lančić. Isti onaj, sa malim privjeskom u obliku srca koji se vremenom izlizao.
„Dvije godine sam radio uz fakultet i otplaćivao ga čika Mirku“, rekao je. „Zamolio sam ga da ga nikome ne prodaje. Burmu i minđuše nisam uspio da spasim, ali obećavam ti da ćeš jednog dana imati ljepše.“
Plakala sam usred restorana i nije me bilo sramota. Ljudi za susjednim stolom su nas gledali, a jedna starija gospođa je prišla i samo me pomilovala po ramenu.
Lančić danas nosim svaki dan. Kažu da je zlato skupo. Ja znam da je moj sin vredniji od svakog zlata na svijetu.
