By Dvadeset godina čistim tuđe stanove. Ostala sam sama sa Milicom kad je imala četiri godine, bez škole i bez zanata. Prala sam stepeništa, kancelarije, kupatila ljudi koji me nisu ni pogledali. Od tog novca Milica je završila gimnaziju, pa pravni fakultet. Bila sam ponosnija nego da sam ga ja završila.
Na fakultetu je upoznala Stefana. Iz dobre porodice, otac mu je sudija, majka profesorka. Lep i fin dečko. Jednom je bio kod nas na ručku i pojeo tri tanjira sarme.
Rečenica koja me je slomila
Kada su se verili, Milica je došla da razgovaramo. Sela je za kuhinjski sto, gledala u šolju i rekla: „Mama, venčanje će biti malo. Samo najuži krug. Stefanovi roditelji pozvali su kolege, i… bilo bi mi neprijatno da te pitaju čime se baviš.”Pronađi prostor
Nisam odmah razumela. Pitala sam je: „Hoćeš da kažeš da ja ne dolazim?” Ćutala je. Onda je rekla: „Doći ćeš kasnije, na ručak, samo ti i mi. Molim te, nemoj da plačeš.”
Nisam plakala pred njom. Plakala sam tri noći posle. Rekla sam joj da je razumem. Nisam razumela.
Jutro venčanja
Na dan venčanja ustala sam u pet, kao i svaki dan. Imala sam zakazano čišćenje kod jedne gospođe, i mislila sam da je bolje da radim nego da sedim kući. Obukla sam radnu majicu i taman krenula kad je zazvonio telefon.
Nepoznat broj. Bio je Stefan.
„Gospođo Dragana, gde ste? Zašto vas nema na spisku za salu?” Glas mu je bio uznemiren. Rekla sam mu da nisam pozvana i da je to u redu. Nastala je duga tišina.
„Kako niste pozvani? Milica je rekla da vi ne želite da dođete, da vam je neprijatno zbog ljudi.”
Istina koju niko nije očekivao
Rekla sam mu sve. Nisam htela da optužujem ćerku, ali nisam više mogla da ćutim. Stefan je slušao, pa je rekao: „Ostanite kod kuće. Dolazim po vas za sat vremena.”
Došao je u odelu, sa kumom. Doneo je i haljinu. Njegova majka, profesorka, išla je sa njim po radnjama u sedam ujutru da je kupe, jer je pogodila moju veličinu sa slike sa veridbe. U kolima mi je rekao: „Moja baka je trideset godina bila spremačica u školi. Moj otac je sudija zato što je ona prala podove. Kod nas u porodici niko se toga ne stidi.”
Kada sam ušla u salu, Milica me je ugledala i pobledela. Mislila sam da će se naljutiti. Umesto toga, pala je u plač, potrčala preko cele sale u venčanici i zagrlila me tako jako da mi je pokvarila frizuru koju mi je Stefanova majka napravila u kolima.
„Izvini, mama. Izvini. Bila sam glupa. Ja sam sve što jesam zbog tvojih ruku.”Kupi danas
Zdravica koju neću zaboraviti
Na svadbi je Stefanov otac, sudija, ustao da nazdravi. Rekao je da želi da nazdravi „ženi koja je dvadeset godina sama nosila celu porodicu na leđima, i od podova tuđih kuća sagradila advokata”. Ceo sto sudija i profesora je ustao i aplaudirao. Meni.
Danas Milica radi u advokatskoj kancelariji. Na zidu njene kancelarije visi jedna slika: moje ruke u njenim, sa venčanja. Kaže da je gleda svaki put kada pomisli da je nešto ispod nje.
A ja i dalje čistim. Ne moram više, ali volim. Samo sada, kada me neko pita čime se bavim, ja kažem: „Odgajila sam advokata.” I to je istina.
