By U današnjem članku želim da podelim jedno neobično i lično iskustvo koje govori o tome kako sam odlučila da postanem ljubavnica, ali sam brzo shvatila da stvari nisu tako jednostavne.
Živimo u vremenu kada je za ženu izuzetno teško pronaći normalnog muškarca, a ja sam se našla upravo u takvoj situaciji. Moj muškarac nije mlad, ima 42 godine i, baš kao i ja, usamljen je. Ipak, on je oženjen — to sam videla svojim očima. Njih dvoje deluju kao da su zarobljeni u melanholiji, oboje zagledani u svoje telefone, kao da im je komunikacija umrla.
- Živimo u velikom stambenom kompleksu koji podseća na mali grad. Kuća je ogromna, svaki ulaz deluje kao zasebna ulica, a niko nikoga ne poznaje. Iako smo bukvalno jedni pored drugih — u različitim ulazima — nikada ranije nismo razgovarali. Ispod naših zgrada je parking sa liftovima za svaki ulaz, što je bio i razlog našeg susreta. Bilo je to sasvim slučajno, ali sudbina je htela da se upoznamo.
Jednog dana, vraćala sam se sa rođendana svoje unuke i u autu sam plakala. Bila sam tužna i turobna, osećala sam se potpuno usamljeno. Tada je on parkirao svoj auto pored mene i izašao. Ne znam šta me je tada gurnulo da ga pozdravim, jer ga uopšte nisam poznavala. Ipak, njegov auto mi je privukao pažnju, bio je upečatljiv, a on je ljubazno ponudio pomoć.
Pričali smo u mom automobilu gotovo tri sata — ili bolje rečeno, ja sam pričala, a on je slušao. Nije bilo ničega drugog osim te tihe, mirne pažnje. Nikada u životu nisam doživela da me neko tako sluša — bez prekidanja, bez osuđivanja. Pričala sam mu o svom životu: o mužu koji me je napustio zbog mlađe žene, o ćerki koja sama izdržava porodicu i rešava finansijske probleme, o strahu da ću uskoro ostati bez posla i prihoda. Pored svega, trudim se da vodim računa o sebi — vežbam, pazim šta jedem i održavam vitku liniju.
On mi je samo rekao da je oženjen i da mu ćerka završava školu. Rekao je da on i njegova žena žive mirno, da su fokusirani na svoju ćerku i da je to ono što ih drži zajedno. Kasnije sam shvatila da je to istina — oni zaista žive zbog deteta. Počela sam da tražim prilike da ga vidim opet, ali on nije želeo da mi da svoj broj telefona. Razumela sam ga — nije želeo da me pozove u neprimereno vreme ili da izazove probleme u svom braku.
- Sudbina je opet odlučila da nas spoji, ovaj put u klinici na lekarskom pregledu. Sreli smo se u redu, ja sam se potrudila da stignem pre njega i malo smo razgovarali. Vozili smo se kući zajedno, sedeli na parkingu i pričali. Onda sam ga pozvala u svoj stan, i on je došao. Tog dana, dve sata kasnije, naš odnos se promenio. Počeo je da dolazi kod mene nekoliko puta nedeljno, i tako traje već nekoliko meseci.
Ipak, osećam da je vreme da se sve to završi. Razgovarala sam sa njim o tome, ali on i dalje dolazi, a ja ga puštam jer nemam nikoga kod kuće i uglavnom ne izlazim. Moja ćerka živi zasebno, nema kola da me poseti. Sve to me tera da se pripremim za rastanak, jer se ne osećam dobro u ovoj situaciji. On je mnogo mlađi od mene, oženjen je, a ja ne želim da moja starost bude ispunjena nervozom, histerijama i skandalima u zgradi u kojoj živim.
Pitala sam ga zašto trči kod mene uprkos svim preprekama. Rekao je da su on i njegova žena različitog temperamenta, da su se emotivno udaljili i da u njihovom braku nema strasti. Meni je iskreno priznao da ne laže. U tom smislu, naš odnos je nekako miran i stabilan, i meni se to dopada. Ali znam da takav život ne može trajati zauvek.
Sve u svemu, ova priča pokazuje koliko je usamljenost danas česta i koliko ljudi traže razumevanje i pažnju koju retko nalaze u svakodnevnom životu. Iako je moja situacija komplikovana i pomalo tužna, ona mi je donela jedan oblik bliskosti i topline koje dugo nisam osetila. Ipak, svesna sam da je vreme za promene i da moram da nađem snagu da krenem dalje.
Ovo je jedna iskrena ispovest o tome kako ljubav, usamljenost i ljudska potreba za pažnjom mogu spojiti ljude na neočekivane načine. Ponekad, samo tiha pažnja i sposobnost da slušaš mogu značiti mnogo više od svega drugog.
