By Moj petogodišnji sin je usputno spomenuo da je posjetio „tatinu drugu djecu“ u „tajnoj kući“, iu tom trenutku sve mi se stegnulo. Bila sam uvjerena da poznajem svog supruga do posljednjeg detalja — ali ono što sam kasnije saznala potpuno me iznenadilo.
Sve je počelo sasvim običnog utorka.
Pokupila sam sina Tima iz vrtića. Na obrazima su mu se presijavale šljokice, au rukama je ponosno držao papirnu „kornjaču“ koju je tog dana pravio.
„Pogledaj, mama!“ nasmejao se. „Napravio sam je sam!“
Čučnula sam pored njega. „Divna je, srećo. Je l’ to nindža kornjača?“
„Neee“, kikotao se. „Ovo je spor Kornjača. Ali je jako dobar!“
Smestila sam ga u auto, dala mu sok, a on je veselo zario slamčicu u kesicu. A onda, sasvim opušteno, izgovorio rečenicu koja mi je potpuno zatekla:
„Mama, možemo li opet u park blizu tatine druge kuće? Nedostaju mi njegova druga deca.“
Zastala sam.
Tatina druga kuća? Druga deca?
Knjige o svjetskim događanjima
„Čija deca, ljubavi?“ pitala sam što smirenije.
Tim je slegnuo ramenima, kao da je to najobičnija stvar na svijetu. „Tatina! Ona deca koja ga zovu tata. Tamo imaju sokove i skakavu sofu.“
U meni je sve utihnulo.
„Kada si ih video?“
„Kad si ti bila u avionu na poslu. Tata je rekao da je to tajna kuća.“
Moje putovanje u Ostin. Tri dana. Period kada je Džejk rekao da će bez problema brinuti o svemu.
Kasnije te večeri, dok je Tim spavao, otvorila sam njegov tablet. Imao je aplikaciju za praćenje lokacije.
Tu je bila nepoznata adresa, dvadesetak minuta od naše kuće.
Zabeležena u subotu — tri sata provedena tamo.
Nisam spavala te noću.
Sutradan
Posle vrtića odvezla sam se do te adrese.
Kuća je bila nežno žuta, sa širokom terasom i zvončićima na prozoru. U dvorištu je stajala drvena tabla:
„Budi ljubazan — svako se bori sa nečim što ne vidiš.“
Horoskopski izvještaji
Sedela sam u kolima i čekala.
Tada se pojavio Džejk — držeći za ruku malu djevojčicu sa ružičastim mašnicama. Oko njih okupilo se nekoliko drugih djece, jedno u Supermanovom plaštu, drugo s punom kutijom bojica. Smejali su se dok su ga držali za rukav.
Na vratima se pojavila žena sa toplim osmehom. Pogledala me je direktno, kao da me nije iznenadila, već dočekala.
Predstavila se kao Karol, penzionisana socijalna radnica. Objasnila je da se kuća zove Sunčana kuća — porodični centar i dnevni boravak za djecu koja su u privremenom brizi ili prijelaznim fazama.
„Vaš suprug volontira kod nas već dva mjeseca“, rekla je Karol. „Dolazi svake subote. Deca ga mnogo vole.“
Dva mjeseca. A ja nisam znala.
Knjige o psihologiji
Kada smo ostali sami, pitala sam ga tiho: „Zašto mi nisi rekao?“
Slegnuo je ramenima. “Nisam htio napraviti veliku priču. Bilo mi je lijepo da radim nešto dobro i tiho. Nisam krio — samo nisam naglašavao.”
„A Tim?“ pitala sam.
„Pozvali su me da pomognem na rođendanu jednog djeteta dok si bila na putu. On se lijepo uklopio.“
Karol je dodala da se deci u Sunčanoj kući ponekad dozvoljava da volontere zovu „mama“ ili „tata“ ako im to pomaže da se osjećate sigurno i voljeno.
Tim nije ništa izmislio — samo je svojim riječima opisao ono što je video i čuo.
Nisam bila udata za čovjeka sa tajnom porodicom.
Bila sam udata za čovjeka koji je tiho i bez očekivanja pomagao djeci koja prolaze kroz najosetljivije razdoblje svog života.
I tada sam osjetila samo zahvalnost.
Napomena: Ova priča je fikcija inspirisana motivima iz stvarnog života. Imena, likovi i detalji izmijenjeni su radi privatnosti. Bilo kakva sličnost sa stvarnim osobama je slučajna. Ilustracije su simbolične.
