By Restoran je mirisao na prženu hranu i kafu. U uglu je sedeo stariji gospodin, mršav i pognut, sa iznošenom jaknom i crnom kafom ispred sebe. Bio je veteran, miran, sa obe ruke položenim na sto.
Vrata su se uz tresak otvorila i ušao je krupan čovek u kožnoj jakni. Teške čizme su odjekivale dok je brzo pregledavao prostoriju, a pogled mu se zaustavio na starcu.
„Opet ti?“ – rekao je podsmešljivo, utišavši prostoriju.
„Ovo mesto je moje. Bilo bi dobro da ustaneš.”
Veteran je podigao pogled. Njegov glas bio je tih, ali čvrst:
„Mladiću, prošao sam mnogo toga. Ako ti je ovo mesto zaista toliko važno, slobodno sedi.“
Neprijatna tišina usledila je nakon toga. Stariji čovek nije uzvraćao ljutnjom, već je samo zamolio konobaricu za telefon:
„Moram da pozovem sina.“
Minuti su prolazili dok je atmosfera postajala napeta. No, starac nije pokazivao strah.
Vrata su se ponovo otvorila. Ušao je muškarac sede kose, u dugom mantilu. Njegov korak bio je odlučan, pogled ozbiljan. Bez reči, prišao je i pokazao policijsku značku.
„Ovo je moj otac. I ne, nije sam.“
Nekadašnja arogancija napustila je čoveka u jakni.
„Izvinite“, promucao je.
Stariji gospodin je klimnuo glavom u znak prihvatanja. Vlasnik restorana je mirno rekao:
„Možete sada da krenete. Hvala vam.“
Tišina se vratila. Sin je seo pored oca, a konobarica im je donela dve šolje sveže kafe. Pogledali su se i razmenili tih osmeh razumevanja. U toj tišini, svi prisutni su naučili važnu lekciju:
Snaga nije u glasnosti. Pravo poštovanje dolazi iz dostojanstva i smirenosti.
