By Svake večeri tačno u devet sati, majka bi otišla u spavaću sobu, izvadila svetlozelenu haljinu, obukla je i napravila gotovo identičnu fotografiju pred ogledalom. Njena ćerka u početku nije videla razlog za zabrinutost, čak se i našalila pita li se da li se slika zbog nekog novog muškarca, na šta je majka kroz osmeh odgovorila da je ogledalo u njenim godinama jedini muškarac sa dovoljno strpljenja. Ipak, kako su nedelje prolazile, majčino ponašanje postajalo je sve tajnovitije – fotografije nikada nikome nije slala niti objavljivala, a svaki put kada bi joj se neko približio dok drži telefon, brzo bi ga zaključala.Dresses
Ubrzo je ćerka primetila i kako majka iz gornje fioke ormara vadi malu crnu kutiju, posmatra njen sadržaj i brzo ga vraća kada nekog ugleda na vratima. Pored toga, počela je neobično detaljno da pregleda stare dokumente, sređuje papire i razvrstava nakit u male koverte sa ispisanim imenima svoje dece. Pravi strah nastupio je kada je ćerka slučajno čula deo telefonskog razgovora u kom majka govori da deca ništa ne znaju i da želi da tako ostane sve do poslednjeg dana. Kako im je otac preminuo dvanaest godina ranije, ćerka je pomislila da majka krije tešku dijagnozu ili se sprema za oproštaj.
Kada je majka slučajno ostavila telefon na kuhinjskom stolu, ćerka je iskoristila priliku i ušla u galeriju. Tamo je zatekla desetine slika nastajalih iz večeri u veče tokom tri meseca, kao i stare fotografije sa pokojnim suprugom od pre četiri decenije. Pored slika stajale su zabeleške odbrojavanja: „Još 30 dana“, „Još 18 dana“, „Još 7 dana“ i na kraju reč „Sutra“ od koje su joj se ruke zatresle. U tom trenutku ušla je majka, shvatila šta se dogodilo i tiho rekla da to nije trebalo da vidi.
Sedavši na ivicu kreveta, majka je briznula u plač i izvadila crnu kutiju. Unutra nije bilo medicinskih nalaza niti oproštajne poruke, već stari venčani prsten njenog supruga i dve avionske karte. Objasnila je da bi narednog dana bila njihova pedeseta godišnjica braka i da ju je suprug pre smrti natjerao da obeća da taj dan neće provesti sama u sobi okružena tugom, već da će otputovati u grad u kom su se prvi put sreli. Druga karta bila je kupljena za ćerku jer je čitavo putovanje trebalo da bude iznenađenje.
Sledećeg jutra zajedno su krenule na aerodrom, a majka je ponovo obukla svetlozelenu haljinu. Tek tada je otkrila da joj je upravo tu haljinu suprug kupio za poslednju godišnjicu koju su proveli zajedno. Pokazalo se da su sve sumnjive radnje imale jednostavno objašnjenje: razvrstavanje nakita u koverte bilo je samo spremanje vrednosti pre puta, a večernje fotografije i odbrojavanje predstavljali su njen način pripreme za ispunjenje obećanja i povratak životu.
